НОВЕ ЧЕТНИЧКЕ ВОЈВОДЕ / Ранко Соколовић

ОФИЦИРИ ЗАВЕРЕНИЦИ
(Није ме било неколико дана, Цоцо, јер сам морао да сместим Саву Вукомановића у Нишку грађанску болницу. Рисантијевић ми је јавио из Куршумлије да се Савино здравствено стање погоршало. Озбиљно се бојим за његов живот. На срећу, Рисантијевић је забележио Савине песме, да се то не изгуби. У нишкој болници није било места, све је то препуно. Народ плаћа последице рата и окупаторског зверства. Морао сам да интервеншием код доктора Алексе Савића, министра здравља, мог старог пријатеља из Топлице. Ако се у Нишу ништа не учини, морам Саву да пребацим у Београд. Сиромах човек, у цвету је младости а већ… Плашим се да од прогнозе професора Радовића да тај Сава Вукомановић може да овековечи устанак ако се школује, неће бити ништа. Стога сам и интервенисао код Рисантијевића да прибележи оне песме из устанка које је Сава казивао устаницима. Нек иде све у пичку материну, срце ми се цепа кад видим шта се ради са мојим устаницима: власти за нас не хају као да смо дигли устанак против њих а не против окупатора, новине нас приказују као отпаднике и разбојнике, песници нас проглашавају новим Бранковићима! На срећу, код министра сам наишао на разумевање, Сава Вукомановић је смештен у нишку болницу.
Пристави каву, да попушимо по цигар дувана, па да покушамо да надокнадимо изгубљено Савином болешћу.)
Но није само дошло до националног просвећења у кругу неких приватних лица у Београду и Врањи. Ускомешала се и војска. То се могло видети по смени неких команданата гарнизона. За заменика команданта врањског гарнизона дошао је мајор Коста Смиљанић. Дошли су још неки млађи официри. Капетан Жика Рафајловић више није морао илегално да обавља свој национални рад. Мајор Коста је прихватио капетана Жику па су они постали сарадници на организовању четничког покретау Јужној Србији. Елем, док се српска власт колебала у погледу маћедонског питања и док је намеравала да га решава у савезу са Бугарском, у војсци је дошло до јаког националног покрета, који је деловао мимо власти. Тај покрет су сачињавали млађи официри, углавном потпоручници и поручници. Они су, без одобрења српских власти, узели ствар у своје руке и радили на организацији и потпори српског четничког покрета у Маћедонији. Нарочито су били активни у наоружавању чета, као и Срба у Маћедонији који су били ради да се боре за националну ствар. На границу су стално пристизали млађи официри национално свесни и борбени. У Врању су долазили Војин Поповић, Воја Танкосић, Љуба Вуловић… Они су често илегално прелазили границу и радили на организацији чета у Маћедонији. Тај посао су радили у оквиру гарнизона у Врањи, па је ту створен илегални комитет за организацију четовања по Маћедонији. У почетку су поручници сарађивали са капетаном Рафајловићем, после ће доћи до раскола.
Рекао сам да је у том послу кључну улогу имала караула на Китки. Ту су оформљени бојни магацини за снабдевање чета оружјем. Целом акцијом је руководио поручник Љубомир Вуловић. Ја сам се са одушевљењем укључио у акцију, иако сам знао да је без одобрења Врховне команде. Међутим, поручник ми се из прве није допао. Као школовани официр био је пун себе и са потцењивањем је гледао на нас који смо дошли из народа и нисмо прошли кроз војне школе. Ја сам за њега био топлички сељак! Стално је истицао да је његова Шумадија колевка нове српске државе и да ту државу морају да воде Шумадинци, који су дигли два устанка, а да ми Старосрбијанци можемо да будемо само њихови пратиоци. Наше се завршило на Косову, а њихово је почело у Орашцу! Треба да будемо срећни што су нас они ослободили, без њих бисмо остали робље навек, јер сами нисмо били способни да извојујемо слободу.
За мене су настали тешки дани кад је почело у гарнизону у Врањи да се зуцка о некаквој официрској завери против краља Александра Обреновића. Наслућивао сам да су поручници били умешани у заверу, а да је команда врањског гарнизона подржава.
Елем, једнога дана позове мене Љуба Вуловић на састанак у Врањи. Али нисмо се састали у касарни, као редовно раније, него у једној малој кафани на периферији града. И касније, кад год сам се састајао с неким од официра завереника, увек је то било по кафанама, да се коме не би учинило што сумњиво. Ту ми поручник Вуловић каже да они све знају о мени, да им је познато моје метохијско порекло као и читав мој случај, да цене мој национални рад и да ме држе за искреног српског патриоту, да високо вреднују мој рад на Китки, па су стога одлучили да ми се преко њега обрате и да ми понуде да уђем у њихову тајну организацију. Како ми није било баш јасно о чему говори, иако сам о тој завери био начуо, што њему, дабоме, нисам хтео да кажем, затражио сам да ми објасни о чему се ради. Ко су ти они?
Ево шта ми је том приликом рекао Вуловић:
“Слушај ме добро, капларе Миловановићу! За ово што ћу сад да ти кажем губи се глава! О овоме не сме нико ништа да зна, само нас двојица и црна земља! Ако негде нешто ланеш, ако се изрекнеш, следује ти метак у чело! Ми, млади српски официри, који више не можемо да гледамо и трпимо како нам отаџбина пропада, одлучили смо да злу станемо на пут. У нашој држави је завладала корупција, криминал, отимачина. Разграђује се оно што су наши преци с муком створили! Нажалост, ни војска није имуна од тога, нарочито војни врх. Стога смо ми млади официри склопили заверу да ослободимо Србију од тог зла. Центар зла је двор, краљ Александар и његова метреса краљица Драга! Како риба смрди од главе, ми официри смо одлучили да извршимо државни удар и макнемо с престола неспособног краља. Тај самодржац, апсолутиста, диктатор, који не поштује ни устав ни законе, него влада по свом ћефу и вољи поданичке клике која га окружује, надгробни је камен земље Србије! Изгубио је сваки смисао за реалност и не види муке народа којим влада! На двор је довео најгори олош који је постојао у Србији, окружио се све самим лизодупцима и увлачигузицама! Док наша браћа под Турском и Аустријом ропћу и страдају, и док српски сељак грца у дуговима и живи у беди и сиромаштву, краљ је од двора направио куплерај и довео курву за краљицу. На двору се свакодневно одржавају балови, теревенке, оргије, док се ми боримо за националну ствар. Србијом владају неспособни краљ и перфидна краљица, која је чак измислила лажну трудноћу. Војна обавештајна служба зна да сад планира да доведе за престолонаследника свога брата Никодија Луњевицу! Јасно је да ми са таквим владаоцем не можемо остварити свети циљ ослобођења поробљене браће и стварања велике државе какву смо имали под царом Душаном. Српски народ заслужује бољег и способнијег владаоца. Стога смо ми, српски официри, који смо национално свесни и држимо до народног достојанства, одлучили да Србију ослободимо ових демона! Србија мора да има владаоца који ће да стане на чело националног покрета! Овај краљ је за то неспособан и мора да нестане са лица земље!”
Адвокате, нисам умео ништа да кажем, само сам гледао тупо у лице поручника. Па тај човек ме врбује за убиство краља! Кад ми је Вуловић потурио да потпишем некакав списак, било ми је јасно да је то списак завереника. Како ме је живот још од малена научио да будем опрезан, замолих поручника да размислим до сутра, па да онда ставим свој потпис.
Преко ноћи сам чврсто одлучио да ништа не потписујем.
Елем, кад смо се поново нашли на истом месту сутрадан, рекох Вуловићу:
“Господине поручниче, ја тај папир не могу да потпишем! Ја сам пребег из Старе Србије и није моје да се мешам у државне послове Краљевине Србије. Моје је да се борим за ослобођење мог завичаја, моје постојбине, и ја сам одлучио да том циљу посветим читав свој живот, а није моје да одлучујем ко ће владати Србијом. За мене ће бити добар сваки онај владалац који поведе борбу за свету српску ствар националног ослобођења и уједињења. Држим да је питање династије ствар вас Шумадинаца, који сте нам подарили слободу, а не нас дошљака и пребега! Ја се обавезујем да у потпуности прихватим вашу одлуку, али сам у том делу не могу да учествујем. Спреман сам да потпишем да ћу о овоме ћутати и да о нашем разговору никад ником нећу ни слово казати!”
Одлучио сам да о Вуловићевој понуди ником ништа не говорим. Чак нисам разговарао ни са Жиком Рафајловићем, касније сам чуо да је и њему нуђен документ на потпис, али га је он одбио. Колико могу да се сетим, тај разговор је вођен концем марта месеца 1903. године.
Тад се на томе свршило.
Али, само неколико дана касније, на мене је пуцано! Кад сам се враћао на Китку из касарне у Врањи, у први мрак, неко је из шипражја опалио хитац на мене с намером да ме убије. Метак ми је пробушио војничку шајкачу и окрзнуо косу. Да је нишанџија био само мало прецизнији, ми данас не бисмо ово писали! Не знам ко је на мене онда пуцао: као национални борац могао сам да будем на мети Турчину, Арнаутину, Бугарину … али био сам уверен да је то био српски хитац! То је био заверенички метак! И данас верујем да је иза атентата стајао поручник Љуба Вуловић.
Даклем, само месец дана касније официри завереници убили су краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин у краљевском двору у Београду. Поручник Љубомир Вуловић је био учесник у том атентату. Кад су завереници дошли на власт, Врања је постала њихов главни пункт за герилску борбу у Маћедонији. Мени је постало јасно да за мене у војсци нема даље леба и да морам да им се склоним са очију.
КОМЕНТАР7
За оснивање болнице у Куршумлији, коју је поменуо војвода Коста Пећанац, најзаслужнији је један странац, Данац Вилхем Теодор Мелгард.
Доктор Мелгард (1888-1920) завршио је 1914. г. студије медицине у Оденсеу и кад је избио Први светски рат дошао је у Србију у оквиру данске медицинске мисије. Са српском војском повукао се преко Албаније, а затим приступио Српској добровољачкој дивизији у Одеси и отишао на фронт у Добруџу. Мелгард ту буде заробљен од Бугара и спроведен у логор у Пловдиву. Одатле је упућен у Ниш, где је било седиште бугарске окупационе команде за Србију. У Нишу је радио током целе окупације у Нишкој грађанској болници. Ту је у кући учитеља и књижевника Михајла Ризнића срео Виду Ризнић с којом се венчао 1917. године.
Након ослобођења Ниша, др Мелгард ради као дечји лекар у Енглеско-српском дечјем дому, одакле се писменим рапортом обратио српској Врховној команди са жељом да “и надаље остане у овој земљи и да као лекар помаже овај народ, који је тек завршеним ратом опустошен и болестан”. Санитетска управа Врховне команде изашла му је у сусрет и понудила му да бира место болничког лекара у Београду, Загребу или Сплиту. Доктор Мелгард се определио за Куршумлију! Ту је основао болницу у којој су лечени како српски тако и савезнички рањеници. Ту га је затекла епидемија шарлаха која је нападала нарочито децу. Као њена жртва пао је и сам доктор Мелгард 1920. године. Сахрањен је у присуству многобројних грађана Куршумлије и целе Топлице на куршумлијском гробљу.
Војвода Коста Пећанац је поменуо тадашњег министра здравља, доктора Алексу Савића.
Доктор Алекса Савић (1878-1928) рођен је је у Ужицу, а школовао се у Ужицу, Београду, Бечу и Паризу. По завршетку медицинских студија распоређен је за среског лекара среза Прокупачког. У време ратова био је организатор и оперативац војног санитета; управник ратне болнице у Ваљеву; управник армијске болнице на Крфу; управник централне војне болнице у Седесу и члан Међународне комисије за хигијену у Солуну до краја 1918. године. Његовим заузимањем подигнута је у Прокупљу модерна болница са водоводом, електричним осветљењем и канализацијом. 1927. године др Алекса Савић постао је министар народног здравља у кабинету Веље Вукићевића, кад су извршене знатне реформе у организацији здравствене службе. Тад је уведена пракса да у среском месту остане само најстарији лекар по рангу, а остали да се разместе по селима и приближе народу и селу, које је “снага земље и нације; земљораднику који својим знојем храни и цара и мрава”. На брду Хисару изнад Прокупља подигао је о свом трошку санаторијум за лечење оболелих од туберкулозе и завештао га народу Топлице. На Хисару је и сахрањен.
После Другог светског рата комунистичке власти су у потпуности измениле намену легата доктора Алексе Савића: на самој згради су монтирале телевизијску антену, рог који је наружио изглед ове лепотице, а у холу санаторијума отвориле кафану.

ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СТАРОЈ СРБИЈИ
 
(Сави нема спаса, адвокате. Успео сам преко доктора Алексе Савића да га сместим у Државну болницу овде у Београду. Кад сам питао главног доктора у болници какви су изгледи да се Сава излечи, само је слегао раменима. ” У Божјим је рукама, војводо!” Јебеш му матер, сви смо ми у божјим рукама! Пичка му материна, открио ми је Америку. А жао ми је Саве, као да ми је рођени син. Много нам је значио у време устанка, његове песме су храбриле четнике. Он је за мене био оно што је био Филип Вишњић за Карађорђа! Сваки рат има свог песника, Стојане. Наш устанак је имао Саву Вукомановића из Суваје.
Ипак сам нешто урадио за несрећног Саву. Ево, то је књига његових песама. Драгутин Рисантијевић је прибележио, а Одбор Четничког удружења у Куршумлији је платио штампање. Књигу смо печатали у штампарији Пре-коморац у Прокупљу. Ја сам написао ову препоруку за читање. “Стога препоручујем Саву и његове песмице и молим сваког родољуба, хумане установе, учеснике у народном устанку и фамшије изгинулих четника, да откупе ову малу, али чисто народиу књигу из народног устанка. ” Шта кажеш, адвокате, је ли добро срочено? Дошло је време да моји четници постану просјаци. Како нас држава, за коју смо се изборили још у Маћедонији и Старој Србији, данас третира, још ћемо да поставимо четничку шубару на Теразијама и молимо грађане да нам убаце ситниш како бисмо имали за леба. Као у оној приповеци, биће да је написао Лаза Лазаревић, кад инвалиди из Српско-турских ратова постају просјаци. Дабоме, његова ћерка, Анђелија, била је болничарка у Прокупљу оне ужасне 1915. године.
А сад да наставимо казивање, да ти нешто речем о четовању у Старој Србији, мом Косову и мојој Метохији. Добро, забркај каву, боље се спомињем кад запалим цигар дувана.)
Елем, ту је главну улогу одиграо Војвода Саватије Милошевић.
Саватије је рођен у Павлици на Рашкој, на самој граници са Турском. Отац му је био истакнути радикал Рашког краја и одушевљени присталица Карађорђевића. Тад су на власти били Обреновићи и напредњаци, у Рашкој срески капетан је био Павле Јаснић. Пошто су радикали били на удару, капетан је гонио Саватијевог оца.
Саватије је још из детињства понео јунаштво и жилаву отпорност граничара. Кад је завршио школу, радио је као писар у Рашкој. Одатле је отишао на одслужење војног рока у Крушевац, али се убрзо тешко разболео. Најпре се лечио у војној болници, а потом у родитељској кући у Павлици. Кад је прездравио, дошао је у Општину да помогне старим друговима, пре него се врати у јединицу.
Али, срески капетан, онај Павле Јаснић, био је киван на Саватијевог оца, који му је као опозиционар угрожавао власт, па је решио да се освети његовом сину. Стога, уз помоћ једног писара, пошаље писмо у Крушевац да је Саватије потпуно здрав, да ради у Општини и да би га требало позвати натраг у касарну. На то је командант пука укинуо боловање Саватију и тражио од Среза да га одмах упути у касарну.
Али капетан то писмо не преда Саватију, него га врати натраг уз објашњење да Саватије неће да се одазове позиву и да задојен радикализмом одбија да даље служи војску. На основу Јакшићевог извештаја, командант пука огласи Саватија за војног бегунца и изда налог Срезу да га везаног спроведу у Крушевац.
Саватије није знао шта му срески капетан ради иза леђа, али је сазнао да ће бити лишен слободе и стражарно спроведен у Крушевац. Стога одлучи да пребегне преко границе и склони се код сестре, која је била удата у Новој Вароши. То је тад била Турска.
Даклем, истога дана капетан Павле Јаснић са жандармима упадне у кућу Саватијевог оца тражећи војног бегунца да га ухапси. Али Саватија није било нигде. Узалуд је капетан претресао таван и подрум, хапсио и тукао Саватијевог оца, претио целој породици. Набеђеног војног бегунца није пронашао. Већ сутрадан рашки капетан је добио писмо – смртну пресуду од Саватија: бићеш убијен у року од десет дана! На то је капетан наредио писару да напише наредбу којом се војни бегунац оглашава за хајдука. То је значило да Саватија свако може да убије а да не одговара!
Прошла су девет дана а од Саватија ни трага ни гласа. Мора да је срески капетан поверовао да је претња новопроглашеног хајдука била пуцањ у празно, тек десетог дана увече изашао је уз пратњу жандарма у кафану. Пошто је у кафани ракијао и залогајио пршут, Јаснић је у пратњи жандарма кренуо кући на конак. Није ни слутио да га Саватије чека иза телефонског стуба. Саватије је могао да убије капетана с леђа, али није хтео, већ је желео освету витешку. Кад је поднапити капетан пролазио поред стуба, извадио је пиштољ и опалио увис. “Ој, Саватије, коме си претио, будало! Зар си помислио да се један срески капетан плаши балавца и војног бегунца? Где си да оствариш претњу? Прођоше твојих десет дана!” “Ево ме!” Пред капетаном је стајао главом и брадом Саватије Милошевић. Повикао је жандармима да беже, но они су то већ чинили. Одјекнули су пуцњи из карабина и неограничени господар Рашке набио је нос у блато свог атара. Отад почиње авантура Саватија Милошевића, можда најсмелијег и најдрскијег четничког војводе.
Пре него што је кренула потера из Рашке за хајдуком, Саватије је прешао границу и склонио се код сестре у Новој Вароши, али само колико да се преобуче у арнаутско одело. Одатле је отишао у Пећ где му је старешина највећег арнаутског фиса, Мула Зека, дао бесу да га неће дирати ако се бори против Турског царства. Отад је Саватије стално прелазио границу прерушен у Арнаутина и спремао организацију у Ђаковици и Призрену за устанак. Кад су на једном конаку Арнаути покушали да га убију, пошто су га домаћин Србин и његова сестра издали, прешао је преко Скадра у Црну Гору. Тамо се на Цетињу срео са радикалским првацима из Србије, које је Влада краља Александра прогнала из земље, народним посланицима Ранком Тајсићем, Алексом Жујовићем и протом Миланом Ћурићем. Ту је упознао и секретара принца Петра Карађорђевића, Јашу Ненадовића, и младог официра Михајла Степановића, који је сарађивао у новинама и потписивао се са Космајац. Овај поручник је као противник династије Обреновића морао да побегне из Србије и склони се код краља Николе у Црну Гору.
У Црној Гори Саватије је, подстакнут осталим емигрантима из Србије, у потпуности развио свој национални рад. Главни задатак му је био да спречи градњу аустријске железнице кроз Санџак. У том циљу сарађивао је са Мула Зеком. Ишао је од једног поглавице фиса до другог као Мула Зекин изасланик и убеђивао арнаутске прваке да се одупру намерама Аустро-Угарске. Успео је да повеже арна-утске прваке и да организује њихов збор у мојим родним Дечанима. Старешине фисова су издали проглас, који је потписао Мула Зека, да ће се дићи на оружје чим први будак буде ударен за градњу железнице. После овога силна Аустро-Угарска је одустала од своје намере.
Но Саватије Милошевић се није ограничио на рад у свом крају. Кад је чуо да се у Београду нешто спрема, пребацио се у Србију и повезао са официрима завереницима. Причало се да се понудио Апису да он изврши атентат на краља и краљицу. Изложио им је план да ускочи у краљевску кочију и убије владалачки пар из револвера. Изгледа да су завереници једно време озбиљно рачунали са Сава-тијем, али су ипак одлучили да сами изврше атентат.
Нови режим је амнестирао Саватија, укинуо му све раније пресуде. Нови начелник Чачанског округа поништио је његово оглашење за хајдука. Власти су схватиле да су им људи као Саватије Милошевић преко потребни за национални рад у неослобођеним крајевима. Тако је Саватије доспео у Приштину да јавно буде службеник конзулата, али да тајно ради на формирању четничке организације. У заосталом балканском граду, Саватије је деловао европски: носио је грађанско одело, шешир, нико није знао да се иза овог углађеног господина крије страшни хајдук Саватије.
Елем, одмах по приспећу у Приштину, Саватије се дао на национални рад. Баш у то време у Приштину је дошао и учитељ из Доморовца, Стојан Дајић. Његова школа у селу је била затворена због свађе митрополита Нићифора и нашег конзула Каљевића. Он је, као и сви наши учитељи, добровољно вршио обавештајну службу. Дошао је у Приштину да у конзулату пренесе шта се дешава у Гиљанском крају. Нови секретар конзулата и учитељ одмах су нашли заједнички језик: рад на ослобођењу Старе Србије. Саватије је говорио Дајићу о великом послу који јс Србе чекао и о организацији која се морала за тај посао начинити. Изложио му је план за тај рад. Најпре организовати младиће, који немају рајински менталитет, слати их у Врању да од Одбора приме оружје и разносе га по народу. Кад се наоружа народ, кад села буду повезана тајним каналима са организацијом, онда ће доћи чете. Дајић је добио задатак да организује Гиљански крај, околину Феризовића и Сиринићску жупу и да држи везу са Скопском црном гором. На овој планини сам четовао ја, адвокате.
Кад се Дајић вратио у Доморовац, окупио је омладину око себе. Али са организацијом никако није ишло: младићи су били спремни да певају четничке песме, али не и да се укључе у илегални рад. Онда је схватио да мора да се повеже са сеоским распусницима који су спремни на подвиге. Избор је пао на двојицу разбојника од којих је пиштао читав крај. Дајић их је начинио четницима, национално просвестио и они су постали наши најпоузданији борци.
Даклем, Саватије Милошевић се прочуо као најбољи организатор и обавештајац нашег покрета. Али то му није било довољно, па је решио да и сам организује чету и окуша се у борби са Турцима. Он је у Врањи успео да окупи велику чету од сто седам четника и преведе је у Маћедонију. Са Саватијем је био и учитељ из Кичева Лазар Кујунџић. У чети су били и београдски студенти: Љуба Јовановић Чупа, Милан Гавриловић, Дуле Димитријевић … све касније познате личности. У чети су били и неки официри: поручници Воја Танкосић и Пера Тодоровић, капетан Војин Поповић који ће се прочути као Војвода Вук. Ова чета је разбила турске аскере на Челопеку и то је била велика српска победа. На Челопеку је погинуо поручник Пера Тодоровић. Турци су довели целу дивизију из Скопља и чета је морала да се повуче у Србију.
Елем, у почетку четничке акције на Косову и у Метохији нису извођене. Предност је дата Маћедонији, јер је постојао страх како би арнаутске масе реаговале на појаву српских четника. Постојала је опасност да оне стану уз Турке а против Срба. Стога су преко Косова само пролазиле чете на путу за Маћедонију, јер је то била пречица. Арнаути су нерадо гледали на појаву српских чета на Косову, али су их пропуштали. Они су се бојали да ће од тога имати штете, да ће турска жандармерија да их узме на одговорност. Турци су били формирали у Приштини специјалну јединицу за гоњење српских четника, на чијем челу је стајао генерал Шемси-паша Бихорац, родом из Пљеваља у Црној Гори. То је био разлог да се ми клонимо Старе Србије, иако тамошње српско становништво није било ништа у бољем положају него у Маћедонији и била му је потребна заштита. Саватије Милошевић је радио на организацији четничког покрета у Старој Србији, али тамо чете још увек нисмо шиљали.
У пролеће 1905. године војвода Саватије Милошевић је организовао једну мању чету у мојој Косаници и повео је преко Косова са циљем да се дохвати Дримкола и Пореча. Та чета је пошла из Куршумлије и код Мердара прешла границу. У чети је био и учитељ Лазар Кујунџић. Ако је Саватије важио за лудо храброг четника, Кујунџић је сматран мудрим војводом. Лазар је био родом из Велике Хоче и добро је познавао, исто као и Саватије, арнаутско становништво. Све до Велике Хоче чета је срећно прошла и није изазвала узнемиреност локалног живља. У Великој Хочи је чета намеравала да преноћи и да се окрепи, и то у родбини учитељевој. Али арнаутска деца, која су ту чувала стоку, примете необичне и наоружане људе и отрче у сепо да о томе обавесте мештане. Чим је чета била откривена Арнаути из Хоче и суседног Ораховца јако се узнемире и одлуче да не дозволе чети да уђе у село. Између Арнаута и Срба настану преговори који се заврше арнаутском бесом да се чета смести у једну напуштену кулу и рано ујутру настави куда је пошла. Међутим, док су Саватије и Кујунџић преговарали с арнаутским првацима, изненада се појавила турска жандармерија. Сад, ја не умем да кажем да ли је Турке неко од мештана Велике Хоче обавестио о појави чете или су они туда случајно наишли. Тек, Срби се одмах затворе у кулу, а јузбаша са четири аскера приђе кули и позове четнике да се предају. Ови одговоре ватром и побију Турке. На то се Арнаути уплаше да ћс сносити кривицу за то и реше да ликвидирају чету, иако су јој дали бесу. Преко ноћи се ту скупи преко хиљаду и по Арнаута и настане пушкарање. Како се четници нису хтели предати, Арнаути запале кулу. Ту изгине цела чета међу осталима и Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић.
Кад су приспели турски жандарми, овога пута у великом броју, хтели су да се увере да ли је међу четницима сагорео и Лазар Кујунџић. Отишли су Лазаревој кући и нагнали његове родитеље да виде мртвог сина. Иако је мајка одмах препознала сина, није хтела да каже да је то њен Лазар. Рекла је да њен син није четник него је даскал и да је на служби у Србији. И тако пред Турцима није доказано да је ту погинуо Лазар Кујунџић, те крв није остала на селу. Били су спашени турске одмазде и Срби и Арнаути из тога краја.
Погибија косаничке чете код Велике Хоче имала је знатног одјека у српском народу. како у Турској царевини тако и у Краљевини Србији. Косаничка чета постала је симбол српског страдања у крајевима под турском управом.
Колико ми је познато о мајци Лазара Кујунџића су певане песме.
КОМЕНТАР
Колико је познато, о страдању мајке Кујунџића написана су три литерарна дела: Иво Војновић, “Лазарево васкрсење”, драма; Милосав Јелић, “Кујунџића мајка “, песма; пуковник X. Анжел, Норвежанин, “Српски војник”, приповетка.
Иво Војновић (1857-1929), драмски писац пореклом из Дубровника, најзначајније му је дело “Дубровачка трилогија” у којем је описао пад дубровачке властеле. Посебно гаје инспирисала трагедија мајки ратника, написао је драме “Смрт мајке Југовића” и “Лазарево васкрсење”.
У песми “Кујунџића мајка” опевана је драма Стане Кујунџић која није препознала свог мртвог сина да би спасила његово потомство. Кад су Арнаути извукли Лазарево тело из запаљене куле, довели су мајку да препозна сина. “Запиташе: “Казуј, кучко стара, / познајеш ли свог сина Лазара?” Кујунџића мајка гледа свог мртвог сина и док јој се срце цепа, одлучује да не каже да је то он. “Јер зна добро честита старина, / Ако данас позна Кујунџића / Изгореће жупа Сиринића.” Стога изговара: “Не познајем овога Србина” и “Овога хајдука није одњихала моја рука“. Кад остане сама, мајка пада скрхана од бола, и правда се пред Земљом. “Земљи паде, тихим гласом цвили: / “Дете моје, сузом нерошено, / Мој Лазаре, цвеће покошено, / Твојој мајци греси прости били: / Не одрече мајка себе ради, / Већ рад своје миле унучади / Да узлете на јуначки крили, / И рад нашег села питомога/ И народа и твога и свога…” Али јој се отвара Небо да је прими. “А кад глену увенула стара: / Небесима звездица до звезде, / Кроз сазвежђе златна кола језде, / Па стадоше врх висока Шара; / У колима беше најстарија / Светитељка Огњена Марија, / Што небеске вратнице отвара / И саставља срца разлучена… / Земљо наша муком намучена!” Између два светска рата Милосав Јелић је важио за истакнутог песника и новинара, данас је потпуно заборављен.
О пуковнику X. Анжелу у “Народној енциклопедији” Станоја Станојевића стоји ова белешка: “Анжел, пуковник Норвешке војске, угледни војни писац. Као делегат своје земље пратио је операције на нашем фронту 1912-13. године и објавио изврсну књигу о српском војнику и његовом родољубљу, храбрости и издржљивости, 1916. године.”

НОВЕ ЧЕТНИЧКЕ ВОЈВОДЕ
(Пиши одма!)
Још само да ти речем о војводама који су водили главну реч у време кад сам ја прешао границу. Свака част даскалима, али најважније војводе тога доба били су Глигор Соколовић из Небрегова у Маћедонији и Василије Трбић из Белог Брда у Славонији. За првог могу да ти кажем да је био песница а за другог мозак четничког покрета у Јужној Србији.
За војводу Глигора сам слушао да се прославио још као сасвим млад момак кад је убио обесног Турчина из Прилепа Али-агу. Тај Али-ага је био надстојник чифлука Авди-паше, који је држао села око Бабуне, и био је зулумћар каквог тешко да је знала цела Маћедонија. Од њега је пропиштало читаво Поречје. Причало се да су по селима престале свадбе, јер је Али-ага свугде прву ноћ себи захтевао. Кад је скупљао порезу, узимао је колко му се свидело и није се држао никаквог закона. Знао је да шиба сељаке што баница није била довољно маслом заливена. Наређивао је да се кољу сељачке овце само да би му лојем прочистили зарђалу пушчану цев.
Народ није имао ко да заштити од овог обесног Турчина. Војвода Мицко Крстић је чамио у казамату, а даскал Бабунски још није образовао чету. Сељаци пет села су се потајно договарали да убију зулумћара, али нико се није усуђивао да се прихвати задатка. Тад се јавио човек из шестог села да учини то дело. Био је то Глигор из Небрегова. Иако је мало ко веровао да ће овај момчић да учини оно чега нико није смео да се прихвати, поверили су му посао. А у Поречу је било старих хајдука који су четовали под војводом Мицком! Глигор дотад није имао никаквог четничког искуства.
Елем, Глигор са још једним другом, неким Талетом Шејтаном, изађе на пут на Бабуну и у једном усеку постави заседу: Тале се попне на највише дрво да осматра друм, а Глигор се намести иза једне стене. Но узалуд су ту чекали, Али-ага никако да изиђе из Прилепа, иако је дошло време харача. Дабоме, као у оној песми кад се гојени Алил попео на дрво да осмотри сватове Тодора од Задра! Коначно, дочује се да је Али-ага кренуо кроз чифлуке. Харачлије је угледао Тале на дрвету и одмах јавио Глигору. Глигор га је наместио на другом крају усека да припуца кад зачује Глигорову мартинку. А он је у мартинку метнуо само један метак! Знао је да ако не погоди све је пропало. Само мртав ага може да забуни пратњу, жив ће зачас организовати потеру. А онда ће горети Пореч! Кад је угледао Турке, Глигор је притегао мартинку и пажљиво нанишанио њиховог главешину који је јахао на атици у средини свите. Пуцањ се проломио Бабуном и усмртио највећег прилепског силника. Али-ага се стропоштао на земљу, а атица се поплашила, завриштала и побегла у поље. У исто време је Тале припуцао са другог краја, тако да су Турци помислили да су упали у заседу целе чете. Намах су се окренули и јурнули према Прилепу, не стигавши да покупе свог мртвог господара. У град је прва стигла атица и јурећи без јахача кроз прилепске улице објавила смрт Али-агину. У Прилепу је настала узбуна, читав аскер из касарне је кренуо у потеру.
Глигор и Тале Шејтан су имали времена да сакрију пушке у шупљој букви на Бабуни и врате се у село као да се ништа није десило. Заптије су стигле у Небрегово и вршиле претрес по кућама. Кад су упале у кућу Сокола, Глигоровог оца, сам Глигор их је мирно дочекао. Нигде оружја, нигде крвавих трагова. ништа сумњиво. Мирна сеоска кућа. А Сокол је псовао на сва уста хајдуке од којих мирни људи не могу да прођу царским друмом.
Али поречка села су славила смрт зулумћара. А Алин-агин убица, Глигор Соколовић, постао је славан. Сељаци су са поносом изговарали његово име. Иако се о томе само шапутало, било је јасно да ће абер да стигне до кајмакама у Прилепу. Стога Глигор одлучи да се одметне у шуму.
Даклем, то је било у лето 1895. године. Глигор је у шупљој букви нашао мартинку и сакупио још неколико друга. Та чета је, иако малобројна, била страх и трепет за Турке у том крају. Глигорови четници су се кретали Бабуном и одатле вршили препаде. Кад су једном беглиџије зашле по селима и трлима да распишу порез на стоку, дочекала их је Глигорова чета. Беглиџије су дошле на једно трло и затражиле од чобанина да виде овце. Чобанин им је рекао да нема стадо, да су овце полипсале од куге. Турчин то није хтео да поверује. сјахао је с коња и загвирио у колибу да се увери да чобанин не лаже. Како је отворио врата, тако је одјекнуо пуцањ и сравнио га са земљом. Остале беглиџије, остављајући свог вођу мртвог, дале су се у бекство да спасу главу. У колиби је био Глигор Соколовић са својим четницима.
Турци из Прилепа, који су од харача живели будући да нити су орали нити копали, организују на Бабуни велику потеру да ликвидирају Глигора. Глигор је морао да бежи из краја, али је свој бег обележавао мртвим Турцима. Тако је убио четири бега и још два трговца. Пред потерама се пребацивао у Бугарску где је Комитет покушао да га заврбује за свој рад. Али Глигор Соколовић се осећао Србином и то није крио. Кад су Бугари организовали онај несрећни Илинденски устанак, Глигор није пристао са њима. Али Турци су веровали да он води главну реч у побуни. Стога су му пресрели оца Сокола кад се враћао из Прилепа и убили га. Светећи се Глигору, одсекли су његовом оцу уши и нос и показивали их у Поречу.
Кад то дочује, Глигор који се налазио у Бугарској, сакупи чету и крене да се освети. Али су га комите пресреле и покушале да разоружају. У борби Глигор буде рањен у главу, но успе да пребегне у Србију и јави се одбору у Врањи. Рафајловић је поречког војводу пребацио у Београд, али овај ту буде ухапшен као бугарски комита! Тек на заузимање доктора Гођевца Глигор буде пуштен из затвора. Доктор му је залечио рану и послао га у Стару богословију где су се скупљали четници. Ту је војвода Глигор Соколовић образовао чету од око педесет четника и одвео је у Пореч, на Бабуну. То је била наша најјача чета у Маћедонији. Војвода Глигор је са војводом Бабунским контролисао са највишег врха Бабуне, Мукоса, читаву Пелагонију.
Елем, записали смо да је војвода Глигор био ударна песница четничког покрета. Био је лудо храбар и неустрашив. Али и неопрезан, што ће му доћи главе, но о томе ћемо кад дође време.
Василије Трбић је, то слободно запиши, адвокате, чудо од човека! Он је био наш најспособнији војвода у Маћедонији. Четнички покрет је постојао и пре њега, али он му је дао мисао. Зато смо га и изабрали за шефа Горског штаба, који је руководио пословима у Маћедонији. Да је било по Трбићевом, да се официри нису умешали у његов рад, Краљевина Србија би добила своју јужну покрајину у већем обиму и боље уређену. Официри су направили раскол у нашим редовима, довели до цепања организације. Али то је српска судбина, адвокате Стојане Нешићу. Ово ти кажем као човек који је с Трбићем доста сарађивао, иако се често сукобљавао. И данас смо политички противници, он је радикалац а ја сам демократа. Али то не мења моје мишљење о овом значајном Србину.
Елем, ко је био војвода Василије Трбић и како је доспео у Маћедонију?
Василије Трбић је рођен у Славонији, а у Србију је дошао да би се школовао, најпре у Параћину а онда у Алексинцу. Одатле је отишао у намастир Хиландар на Светој Гори и тамо је свршио у Кареји богословију. Баш у то време Бугари смисле план да српски намастир Хиландар припадне њима, а у томе су их подржавали, биће, Руси. Већ су били добили решење о томе. Али кад су тројица бугарских калуђера кренули да преузму Хиландар, Василије Трбић организује заседу и све их побије и уништи то писмено. Сад, ја не знам баш сваки детаљ, о томе сам више слушао од других но од самог Трбића, али тако је некако било. После тога је укинуто бугарско право на овај наш намастир, који је још Немања са Светим Савом зидао, али бугарски свештеници су смишљали освету Трбићу, будући да су сумњали на њега да је побио њихове калуђере. Спашавајући главу, Трбић је побегао у Солун где је у намастиру на Зејтинлику имао пријатеља. Баш у то време су Бугари кренули са атентатима у Солуну.
Елем, прича даље каже да је један пијани турски пуковник срео риђобрадог младића у свештеничкој одежди у једној тесној улици на Зејтинлику. Турчин је у њему одмах препознао Словена, а тад се водила хајка на Словене и мусломани су претили како ће све хришћане поклати. Пуковник је зауставио младића и викнуо “Дур!”, што је на турском “Стој!”. Трбић је стао јер није имао у тесној уличици куд. “Ћаур ли си?”, питао је пуковник. “Јесам.” На то је пуковник привео младића у једну капију, извадио корбач и почео да га шиба претећи да ће све невернике поклати. Пуковник није ни слутио да се испод свештеничке ризе крије хајдук вешт оружју, поготово ками. Док је пуковник замахивао корбачем, у Трбићевој руци је севнуо нож. Свештеник је дохватио пуковника за гушу и снажним ударцем дугог ножа приковао га за капију. Турчин није ни писнуо!
Сад не знам шта је даље било са Трбићем, куда је све бежао и како се крио, али ми је познато да се у четнике пријавио почетком 1903. године. Једног јутра појавио се у Врањи висок и танак калуђер у ризи од грубог сукна. Распитивао се за капетана Рафајловића. Жика је баш полазио возом за Београд. Воз је већ био кренуо кад је калуђер ускочио у последњи вагон. Кондуктер коме се Трбић обратио одвео га је Рафајловићу. “Господине капетане, тражи вас некакав калуђер.” Капетан Рафајловић, приправан на свашта, одмах је откочио револвер. Пред њим је стајао млади свештеник. “Ја сам Василије Трбић, хоћу у четнике!” Договорили су се да се Трбић јави Одбору по повратку Рафајловића из Београда. Потом је Трбић пришао вратима вагона и искочио из воза који је већ био у пуној брзини. Три дана касније Василије Трбић је већ био у четничкој одећи и положио је четничку заклетву. Жика Рафајловић је одмах у младићу препознао будућег војводу. Наслутио је какво појачање добија четнички покрет, видео је у њему организатора. Једино се мрштио потпуковник Трифунац, који је био прешао на нашу страну. Није имао поверење у калуђера. “Ја кад примам неког у чету и наредим му да погоди непријатеља у десно око, он мора у десно. Ако погоди у лево, убићу га. Ова калуђерска сорта никад се неће дисциплини привикнути.” Потпуковник није знао да калуђер боље гађа од официра и да се у организацију разуме боље од војника. Колико ми је познато, Василије Трбић је имао тада само двадесет две године.
Пошто је пропала Крушевска буна, Бугари су схватили да су сами слаби да ослободе Маћедонију од Турака. Стога одлуче да преговарају са Одбором у Врањи о сарадњи. Један од њихових водећих људи, професор и војвода Кожухаров, дође у Врању Рафајловићу на разговор. Он је предложио да се у Скопљу одржи револуционарни конгрес. Рафајловић је то прихватио и за свог заступника одредио Василија Трбића.
Елем, српско-бугарски самит је одржан у једној егзархијској кући на обали Сераве. Трбић је прешао преко границе опет у калуђерској ризи. Српску делегацију дочекали су бугарски вођи, Даме Грујев и Кожухаров. Бугари су потапшали Србе по рамену, послужили их ракијом коју су први пили да ови не би посумњали на отров, ословљавали их са “братко”. Али су смислили план како да загосподаре Маћедонијом уз помоћ Срба. Мора да су мислили да ће младог калуђера превести жедног преко воде. Даме Грујев је признавао да становништво у Маћедонији није способно за револуцију, али да га треба васпитати. Треба деловати књигом и пропагандом и припремити становништво да се стопи у јединствен народ и избори за автономију Маћедоније. Кожухаров је тражио да Срби прихвате да је Маћедонија једна и недељива и да најпре треба да се ослободи па тек онда да се види чија ће бити. Нека сами Маћедонци одлуче уз коју ће државу. Оба бугарска првака су рипала сваки час, Кожухаров је претурио каву и ракију на соври. Док су се остали чланови српске делегације узбуђивали и супротстављали Бугарима, рипајући и они сваки час са столица, Василије Трбић се само смешкао. Бугари су проценили да би могао да их подржи, па су му се обратили да каже шта мисли.
Трбић се најпре обратио Кожухарову и рекао му да прихвата да је Маћедонија једно, али ако је тако, зашто онда комите раде на бугаризацији Срба? Зашто Егзархија намеће бугарске школе и учитеље, а ради на укидању српских? И зашто комите потајно раде на ликвидацији српских првака? Бугарска се залаже за аутономију Маћедоније само да би је присајединила. Таква бугарска политика може да прође код званичних власти у Србији, али не може да упали код маћедонских четника. Србе више нико не може жедне да преводи преко Вардара! Стога, ако Бугарска жели искрено да се бори против Отоманске империје и допринесе њеном избацивању из Јевропе, нека склопи савез са Србијом. Нека се две државе договоре о томе, па нека обавежу комите и четнике да споразум поштују. Док Бугарска преговара са Србијом, дотле комите раде Србима о глави. Трбић на Серави каже Кожухарову да код четника таква бугарска политика не може да прође. Кожухаров се ухвати за пиштољ, али га Даме Грујев смири. Управо му је Мицко Крстић у Поречу спасио живот, а српски конзул у Скопљу Ристић га лечио и отправио у Софију.
А Грујева Трбић приупита на ком језику би се писале те књиге за васпитавање народа? То може да буде или бугарски или српски језик, јер маћедонски језик не постоји. Сад Грујев скочи: “Па на блгарском!” Даклем, радиће се на бугарском а Срби ће помагати. Трбић му отворено каже да од тога нема ништа. Стога ће се четници залагати за поделу Маћедоније на интересне сфере бугарску и српску. Па нека се у бугарској говори и учи на бугарском, а у српској ће се то чинити на српском. А ако комите то не прихватају и наставе да раде испод жита на стварању бугарске Маћедоније, онда ће у четницима имати смртне непријатеље. Између комита и четника је неминован рат, па ком обојци ком опанци\
Тако је Василије Трбић на Серави дефинисао четничку политику за наредни период. То ће га довести на врх наше организације. Даклем као што пише у “Старом Завету”: око за око, зуб за зуб!
Пошто је самит пропао, Трбић је напустио Скопље и отишао у Пчињу да ради на организацији. У намастиру Прокора Пчињског игуман Владимир и епитроп Недељко Ковачевић радосно су дочекали Трбића кад се појавио у калуђерској ризи. Трбић им је изложио план да организује српски живаљ у Маћедонији за самоодбрану. Организација се мора спровести најпре у Пчињи као граничном појасу. Кроз Пчињу су пролазиле чете и ту се морао организовати њихов прихват. Игуман и епитроп су одушевљено прихватили Трбићев план. Почело је организовање Пчиње. Заштићен калуђерском ризом, Василије Трбић је неуморно обилазио села и призивао на договор поуздане Србе. Људи у том крају су се још увек сећали генерала Јована Белимарковића и устаника Вељана и Стефе. Њих није било тешко организовати. Проблем је био како их наоружати. Оружје се морало шверцовати преко границе коју су Турци добро чували. Трбић је слао своје људе у Врању, али ни Одбор ту није могао много да помогне, јер су српске власти спречавале допремање оружја у пограничне крајеве.
У погледу четовања највише је ометао министар Унутрашњих дела, Стојан Протић. Сад, не могу да кажем да је он лично био против четовања, али је као члан Владе спречавао сваки рад са оружјем из Србије. Ради јевропске јавности, српска Влада је морала да се ограђује од тих активности. Полицијски чиновници су, по налогу свог министра, пажљиво мотрили граничне прелазе. Тако су, биће 1904. године, ухватили у возу на врањској железничкој станици сандук са осамнаест брзометних пушака, које је Централни одбор из Београда упутио за Ристовац. Окружни начелник Драгић Павловић вратио је сандук у Београд. Протић се љутио на Одбор, претио, псовао.
Елем, ништа нам друго није преостајало него да се довијамо. Кад је чуо за пленидбу сандука са оружјем, професор српске Гимназије у Скопљу, Светозар Томић, дошао је у Београд и затражио разговор са Стојаном Протићем. Министар се више љутио што је ствар лоше организована и откривена, него што је предузета. Томић је преузео да он пребаци сандук са пушкама у Врању а затим преко границе. Обојио је сандук у црно и на њему је написао крупним белим словима Књиге за скопску Гимназију. Ковчег је несметано стигао у Врању, никоме није пало на памет да контролише књиге. Ту су га преузели Рафајловићеви људи и тајним каналима пренели преко границе у намастир Прокора Пчињског. У намастиру је направљен магацин из којег су се снабдевале чете оружјем по целој Маћедонији.
За нас четнике на граници много је значило кад је у Скопљу састављен четнички одбор. Ту су главну реч водили, поред професора Светозара Томића, прота Стеван Димитријевић и професор Богдан Раденковић, који ће касније постати председник Црне руке и коме ће се у Солуну судити. Конзул Михајло Ристић, по упутствима из Београда, противио се четничкој акцији и говорио професору Томићу: “Не могу да дозволим да запалите Скопску црну гору па да се повучете у Србију, а ја да гледам како пропадају српска села у пламену”. Не знам да ли му је било познато да је ова планина већ била запаљена и да је на њој горео огањ четништва? Ту бакљу ћу ја понети. Кад је војвода Мицко потукао Дамјана Грујева, конзул Ристић је овога отправио у Софију. Василије Трбић је био против тога, јер је већ знао за покоље у Кокошињу и Рудару. Али Ристић и Грујев су се познавали још из Београда кад је мали Дамјан Грујевић -тад се тако звао – био питомац друштва Свети Сава и шегрт у штампарији чувеног српског новинара Пере Тодоровића. Па Пера је своју штампарију назвао Смиљево по селу свог шегрта.
Елем, бивши калуђер који је проглашен четничким војводом, Василије Трбић, радио је предано на организацији покрета. Већ смо написали да је наоружавао северну Маћедонију. Направљена је читава мрежа повереника за пренос оружја. Једнога дана тако донета су тајним каналима у Скопље два расклопљена карабина и пет бомби, које је четнички одбор из Врање наменио мени у Скопску црну гору. Но било је немогуће пренети пушке и бомбе преко моста на Вардару, који су турске страже специјално чувале. Сејмени су претресали свакога који је прелазио преко моста. Професор Томић се примио да он пренесе пушке и бомбе. Сачекао је уторак, пазарни дан у Скопљу, и у зору фијакером, са госпођом, кренуо на мост. Пушке су биле убачене испод седишта, а бомбе сакривене у великој корпи коју је госпођа држала у крилу. Из корпе је вирила глава печеног прасета! Кад су стигли на мост стража је зауставила фијакер. Чауши су тражили од директора скопске Гимназије да им покаже шта носи у корпи. На то им је госпођа потурила прасећу главу! Главни чауш је пљунуо кад је угледао прасе и дао знак да одмах продуже. Истога дана оружје је донето на Скопску црну гору.
Боравећи у намастиру Прокора Пчињског, Василију Трбићу се једног дана десило ово. Изненада се зачуо топот коњских копита, вика и звекет оружја Турака који су долазили у намастир. Био је то Шериф бег, спахија у Пчињи, који је путовао у Куманово. Са њим су била још три наоружана момка. Трбић, који се затекао у конаку, није имао времена да се склони. Турчин се загледао у младог калуђера и у њему одмах препознао хајдука! Кад је бег у гостинској соби сео да се са пратњом угости, упитао је игумана какав је то калуђер са хајдучким очима. Старешина намастира је збуњено објашњавао Турчину да је то путујући калуђер из Свете Горе. Док је бег кидао прстима испечену кокош у намастирској трпезарији, Трбић је, предосећајући опасност, неопажено измакао из намастира. Одлучио је да подозривог бега ликвидира.
Даклем, Трбић је сачекао Шериф бега на путу код села Пелинца, где је Пчиња имала високо удубљену обалу. Ту је пут био залеђен и Турци су се на коњима кретали опрезно. Трбић је пуцао са стене изнад пута и усмртио бега једним хицем. Сад, да ли га је погодио у десно око, како је захтевао потпуковник Трифунац кад се Трбић пријавио за четника, или у лево, није важно, али је пуцањ био само један. Бегова пратња, видећи како овај пада са коња, намах се разбежала, да би после причала по Пчињи како их је напала велика чета. Пратиоци су се клели да је у чети било бар педесет хајдука! То је спасило Трбића од истраге, јер се знало да он нема никакву чету.
Из намастира Прокора Пчињског Василије Трбић је често одлазио у Врању и опет се враћао у Пчињу. Турски конзул у Врањи, чији људи су пажљиво пратили доласке и нестанке калуђера, тражио је од српских власти да се тај хајдук склони са границе. Окружни начелник у Врањи, Драгић Павловић, да би умирио конзула, затворио је Трбића и отправио га у Смедерево. Но Гођевац је издејствовао да се Трбић одмах пусти и поверио му нову чету. Са овом четом Василије Трбић је стигао у Полог и ту је скинуо калуђерску ризу а обукао четничку одежду. Постао је Велешки војвода, шеф четничког Горског штаба. Најзнаменитији четник кога смо имали у Јужној Србији.
Ако су Бугари свога Дамета Грујева прозвали крал на Маћедонијата, онда смо ми Срби Василија Трбића морали да крстимо царем Маћедоније! Уместо тога, дошло је до сукоба између њега и официра који су преузели национални рад у Јужној Србији од четника.
Ја сам, Цоцо, добро упамтио шта је Војвода Василије ТРБИЋ говорио на тајном састанку свих четничких старешина у Прокору Пчињском. “Не треба стварати општу револуцију у Маћедонији. Сви досадашњи устанци су показали да народ у Јужној Србији није спреман за револуцију. Сељак се одвикао од слободе, он на побуну гледа само као на скидање намета и заштиту од ага и спахија. Стаће уз оног ко му то гарантује. Стога је задатак наше организације да штити народ од турског зулума, а то ће најбоље чинити ако атентатима и другим средствима заплаши турске зулумћаре. Како тај народ још увек није национално свестан, наше је да му ту свест створимо. А то ћемо чинити не толико пропагандом колико спречавањем бугарских комита и арнаутских качака да вршљају по Јужној Србији. А на српској Патријаршији је да се одупре бугарској Егзархији. Па тек кад се створе сви услови, кад се балканске државе договоре да истерају Турску из Јевропе уз помоћ хришћанских сила, тек онда ћемо ми да дигнемо револуцију. Дотле, наше је да направимо револуционарну организацију која ће бити спремна да запали Јужну и Стару Србију кад за то дође време.”
(Цоцо, овде ћемо да прекинемо. Баш сам се уморио. А ово што си о Василију Трбићу занотирао, погтово његов говор у Прокору Пчињском, важно је да би онај који ово буде читао разумео моје понашање у Топлици 1917. године. Ја сам у Обилићу у ствари рекао оно што је говорио Василије Трбић у Прокору Пчињском. Но о томе сам записао у Дневнику који сам диктирао вама писарима у току опера-ција у Топлици. Иако ми је архива пропала у Павловића штали у Бериљу, Дневник је срећом сачуван у Милачића воденици у Белим Водама. Ваљда ће једнога дана то бити печатено. Сад зготови каву, па да идем. Најпре морам да обиђем Саву у Државној болници, а онда морам на воз за Куршумлију.)

КОМЕНТАР

За разлику од толиких других актера српске историје, војвода Василије Трбић је успео да напише своје мемоаре. Трбић је мемоаре писао у Каиру 1944-те, а довршио их је у Италији 1946. године, где се налазио као емигрант. Мемоари су објављени тек 1996. године у Београду, тридесет четири године по смрти аутора. Разлози оволиког чамења Трбићевих сећања су политичке природе, јер њихов писац није био у милости комунистичких власти, а њихов садржај у потпуности мења доктрину о македонској нацији. Мемоари су објављени под насловом “Мемоари – казивања и доживљаји војводе Велешког”.
Ко је био Василије Трбић? У књизи Трбић о свом пореклу каже да је његова породица пореклом из Барање, из села Јагодњака. Пошто је његов прадеда Јевто у одбрани имања и части убио неког мађарског немеша, фамилија је са целокупним покретним малом морала да пребегне у Срем. Деда Трбићев, Максим, преселио се у Славонију и населио у селу Белом Брду између Осека и Даља. Вредни и радни, Трбићи су у новој средини за двадесетак година успели да накупују поприлично имање и саграде двадесетак кућа. Међутим, дошле су године ратова, ужасна 1848, велика економска криза, па су Трбићи, као и већина српског живља “преко”, нагло осиромашили. Кад се Василије родио, од оца Јевта и мајке Миле, њихово имање је већ било толико отанчало да родитељи нису могли да га школују. На његову срећу, његова тетка Милица била је учитељица са службом у Србији, у Параћину, где је била удата за среског начелника, Косту Николића. Рођака се прихватила да преузме школовање малог Василија, који се одликовао изузетном бистрином. Тако је Василије дошао у Србију 1892. као малишан од једанаест година. У Параћину је завршио два разреда гимназије, кад је рођак Коста Николић премештен са службом у Алексинац. У Алексинцу је Василије завршио четири разреда гимназије. Онда је срески начелник пензионисан, па више није могао да школује рођака из Славоније. Отад почиње авантура Василија Трбића.
Пошто је неко време служио по манастирима у Србији, Василије се пешке запути у Свету Гору не би ли се уписао на богословију. После доста лутања, радећи на манастирском имању, Трбић је успео да заврши богословију у Кареји, али је већ у Светој Гори схватио да његовом бурном темпераменту, креативној енергији и изоштреном интелекту не лежи свештеничка мантија, нити строги канонски прописи црквеног живота и понашања. Развој догађаја је убрзо учинио да се овај образовани богослов определи за национални рад и постане најважнији четник у Македонији. Трбић ће у овом раду испољити, поред невероватне храбрости и вештине, још и изузетну политичку и државничку вештину, што је недостајало другим четницима.
Тако је Василије Трбић, аустријски држављанин, постао 1908. године шеф Горског четничког штаба за читаву Македонију, без чијег се рада није могао обавити ниједан национални посао. То су морали да схвате не само друге четничке војводе, него и официри који су преузели национални рад у Јужној Србији. Василије Трбић је био подједнако уважаван и код македонских сељака, било да су се изјашњавали као Срби или Бугари, и код муслимана, Турака и Албанаца, и код четника и турске власти. Сви су га од реда ословљавали са “Господин Васил”, “Капудан Васил” или “Ефенди Васил“, зависно од тога ко му се обраћао. Колико је овај горски хајдук био цењен код турских власти и официрског кора, сведочи податак да је са њим тражио контакт начелник штаба турског корпуса у Битољу, генералштабни потпуковник Енвер-беј. Овај високи официр, један од најближих сарадника Кемала Ататурка, вође младотурске револуције из 1908. године, сматрао је за потребно да о најконспиративнијим плановима превратника о рушењу султана и његових конзервативних установа обавести непријатеља кога је безуспешно гањао по македонским планинама. То показује да су европски образовани официри око Кемала паше Ататурка рачунали на четнике који су се борили против Отоманске империје.
А колики је био утицај Трбића на званичне кругове у Београду, највише показује податак да је пред одлучујући обрачун са Турском, у зиму 1912. године, позван с терена у Београд, где је био примљен код регента Александра Кара-Ђорђевића. Регент му је поверио војну и државну тајну да ће Краљевина Србија ући у рат за ослобођење и прикључење Јужне Србије матици држави. Врховни командант Српске војске је од Василија Трбића захтевао да у турској позадини, Македонији, изврши одговарајуће радње и задатке како би Српска војска лакше продрла на југ. Трбић је већ тад имао под својом командом преко хиљаду прекаљених четника са седиштем на планини Бабуни, чије је дејство допринело великој српској победи код Куманова. Трбић је припремио специјалне мостове и путеве за кретање српске артиљерије споредним правцима, но то неки високи српски команданти нису уважили, што је плаћено високом ценом у људским жртвама.
Василије Трбић је имао значајну улогу приликом повлачења Српске војске у Грчку 1915. године. На Солунском фронту, Врховна команда Српске војске поверила је Трбићу специјални задатак да прикупи обавештајне податке о стању у позадини непријатељског фронта. Био је француским авионом пребачен на планину Солуницу, јула 1916. године, и он је ту мисију успешно окончао. (У сличну мисију пребачен је у Топлицу два месеца касније војвода Коста Пећанац.) На Солунском процесу Трбић је сведочио против завереничке Црне руке, што је учинило да буде омрзнут од присталица ове тајне организације. Али Трбић је увек имао свој пут, водио своју политику, што ће га довести у сукоб и са другом страном у официрском сукобу.
По ослобођењу и уједињењу Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (Југославију), Василије Трбић се активно укључио у политику и био је биран на листи Народне радикалне странке Николе Пашића за народног посланика. (На супротној страни као чланови Демократске странке били су Живојин Рафајловић и Коста Пећанац.) Међутим, терајући правду и истину, како је од почетка навикао, Трбић је редовно долазио у сукоб са високим политичким и државним чиниоцима, оптужујући их за корупцију и профитерство. Тако се директно конфронтирао са генералом Петром Живковићем, који је постао председник Краљевске владе по увођењу шестојануарске диктатуре 1929. године. Дошао је у сукоб и са краљем Александром Карађорђевићем, што је дебело платио. Врхунац политичких невоља Василија Трбића десио се 1936. године, кад га, у измишљеном атентату на председника Владе Милана Стојадиновића, полиција оптужује и хапси као организатора. На основу фалсификованих докумената и лажних сведока, Трбић је био осуђен на четири године робије, које је издржао у Сремској Митровици.
По слому Краљевине Југославије 1941. године, Василије Трбић је преко Албаније и Грчке одступио на неокупирану-непокорену територију. Једно време је боравио у Палестини, где се привремено сместила избегличка Влада генерала Симовића. Ту се Трбић конфронтирао са Симовићем и његовим министрима по питању капитулације војске у априлском рату. Једно време је боравио у Цариграду, где се бавио обавештајном делатношћу. Рачуна се да је много помогао Савезницима обавештавајући их о стању у окупираној Југославији. Управо је Трбићевим везама успостављен први контакт побуњеног пуковника Драгољуба Михаиловића са спољним светом и емигрантском Владом у Лондону. У Каиру је Трбић написао своје мемоаре.
Неки прочетнички оријентисани аутори оптужују данас Василија Трбића да је преко британске обавештајне службе СОЕ радио на смени генерала Михаиловића са положаја начелника Генералштаба Југословенске војске у Отаџбини, али о томе нема никаквих доказа. Вероватно је узрок томе чињеница да се Трбић вратио у земљу и да га комунистичка власт није прогањала. Али мемоаре му није штампала.
Василије Трбић је умро у Београду 1962. године.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s