ОРАТАЉКЕ / Ранко Соколовић

     Памтим један чудесан обичај чији сам сведок – учесник био годинама, током детињства у периоду од 1965. до1975.године, подно Радан-планине.

Обредно, колективно призивање пролећа житељи села Ивање,  уобичајавали су тако што су слали, сву децу “на буљук”, у оближња поља, почетком марта, на Белу Недељу.

V предвечерје одлазили бисмо у велики шљивар, тик иза наших кућа. Носили смо са собом велику дрвену ракљу у облику латиничног олова “V” (victoria – победа), коју смо, претходно ритуално секли у Именском потоку, на потесу “Мртвице”.

Е, у ту ракљу, пошто бисмо је окресали од грана, углављивали смо велику балу пшеничне или ражене сламе. На зборном месту у загонетној тавнини шљивара, најстарији и најокретнији јуноша вршио је смотру свих “оратаљки”. На његов  знак палили смо шибицом сламу и високо размахујући мотком (дугачком око два метра  коју је слама тек чинила  оратаљком),  изнад наших  глава, призивали родну годину.

Веровали смо да ћe пламен у мрклој ноћи, топлина и енергија наше младости одагнати глиб и воду којом је била натопљена ивањска земља, хранитељка наша.

Живот је буктао у пламсајима ватре, разгоревајући са сламом и наду, бескрајну. Свака жишка рађала је нови живот, смањујући царство мрачнине. Летеле су у небо – жишка и свитка, искричаво грејући душу и храбрећ срца…

Од преостале сламе из ракљи направили бисмо   к р у г   који смо прескакали, ради очишћења од греха и пакости. Гаравили смо лица једни другима, обасјани толлином ватре. Старији су пили ракију а по окочању обреда све је чекала – (по)убава вечера!

Све време осећали  смо се  чудесно, нестварно, као да  смо у  директној вези са вилама  и чаробњацима из недокучивих небеса…

И наши преци бејаху ту негде, у мраку воћњака и покрај слогова њива око чијих међа вазда трајаху расправе.  Били смо  скупа испод крушке  (“големке” или “водунке”) за коју смо  веровали да је “виловита” (средиште вилинског кола) и ту, устрептали, доживљавали прожимање с чуварима огњишта.

Касније, током маја месеца препознавали смо правилне кругове тамнозелене траве, места  где су виле чинодејствовале ноћу и појиле наша поља зрневљем  али и мистичном еротиком…

За то време наши родитељи одлазили су на врх Радан-планине/Петрове Горе (Петровац, 1156 мнв и Шопот, 1409 мнв), где су припремана велика ватришта.  Тамо  су биле сложене три огромне купе од дрвета, три ломаче, налик на индијанске вигваме. Предвече је упаљена прва купа дрва. Пламени језици зачас су лизнули према небу. То је трајало све док сунце  није клонуло иза брегова. После је упаљена друга, па трећа купа дрва. Тамна ноћ, ватра, сенке, људи, игра. Сједињавања нестварних светова, трајала су све до сунчевог изрона. Кажу Ивањчани:

Не иди за водом, вода тече и не враће се, већ иди за сунцем, оно се увек поново рађа”,

Огромне ватре пламтеле су тих година Подгором Косанчић Ивана! Дозивале се и спајале небеским пространством. Дрво у пламену створило је живот на земљи, по староиндијском  миту о АГНИ, Богу постанка света, Отуд и имена наших  предака; Агна, моја чукунбаба,  и Агниције, често име мушкараца Подгоре. У Подгори нашој којом царује бурјан, шуме заузимају авлије а број кућа данас, двоструко надмашује бројност житеља опустелих села.

Балканска клацкалица – измена становништва на територији сваких стотинак година?

Бела Недеља. Оратаљке. Причанке наше…

Има ли кога да их чује?

У Београду,                                                            Ранко Соколовић из Ивање

04.-08. јун 2006. године                                                     (Драгичин и Владин)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s