ИВАН ЖРНОВ / Ранко Соколовић

(Од Красоте, до Мрвоте…)

*
Пристигох из шумовите Косаонице, из тврде Иван-Куле у Жрнов, град стар хиљадама година, недалеко од Белог Града, престонице нашег Благородног Драгутина, Краља Србљем и Грком. Четири дана јахања под жегом несносном, и угледах призор достојан Господа! Авалон, прелепи град у Италији, који Млеци подигоше на темељима наших дедова Келта, учини ми се намах пресликан у силном Жрнову! Дочекаше ме суздржано, сматрајући ме припростим Србином рабаџијске Јужне Границе. Васколике банде акинџија и хорди османлијских ми крвљу заустављамо, да би њина Шумадија била Расцват, Престоница и Сјај Угарско-Млетачки…
А, не дај Господе да ми поклекнемо: од Красоте, остало би трупло, без руку и ногу – Србија без Иван-Куле! Од Красоте, до Мрвоте – мала слабост и збогом животе…
Диче се рударством, копањем олова и живиног цинабарита, а заборављају нашу воду из Пролом-бање, хајдучку траву из Борова, мајчину душицу с Петровца и бистрину којом Подгора  надахњује чељад своју! Три високе пећи, па најамници Саси, које чувају наоружани Германи – Витез Палман Млађи, син оца зликовца, што допусти оном Грку видару (издаваше се за кувара!), уходи турском, да отрује Душана Силног…
Жрвњу они јаловину, топе руду, дромбуљају и мељу је у црвени прах, и у кожним врећама, шаљу је пут Дубровника и Константинопоља. Оно тврђава није шала, пет кула високих по тридесет метара и најголема Небојша, дон-жон кула, срцоликог облика (да упије милост из небеса!).
Овде влада, претворност и лицемерје! Лажу једни друге бујицом речи, не били  отели какву мршаву овчицу, врећу јечма, јал оку пшенице…
Доле је то јасно и директно, речи су опоре и одсликавају дела. Што учиниш, то ти је слика и име. Које ти требе, казуј? А овде…
Тегобно заспах, жудећи за жубором моје Ивањске реке и брзогргољиве Косанице. У сну, походи ме Бели треперави чукундеда Веселин, родоначелник Веса.
“…На врху тог Жрнова, погинуће Незнани Србин, бранећи земљу од чукунунука овог Палмана, удворице, што се шепури по двору тукући мршаве Сасе и јадне Себре. Чувај се, Синко, славољубивог Александра, тамнопутог, влашке, а уз то и приморско-брђанске, крви. Тај Краљ ће, чедо, у прах сатрти Жрнов и српску осматрачницу замениће мермером у облику игличастих црних трокута. На Видовдан започета уклета грађевина, неће дочекати усклик радости црнпурастог кратковечног Краља! Погинуће у туђини, а бискупско жезло и Ватикански Opus dei поставиће Србљаку копља – ПРИЗИВАЊА ЗЛА.
Хрупиће црни барут и светлеће муње које је у прах и пепео претварати наше грађевине и кућишта. Наместо Жрнова остаће згариште, а на путу до Престоног Двора Питомог Драгутина, испречиће се шиљати белег. Предвојиће Грб Србски на пола, на капији, духовног нам, Саборишта. Биће тих, злослутних црних копаља много по Србији, Синко. Мелези и наше улизице, помагаће жезлу туђинском, да зацари. Да завлада оно што заудара на крв наше нејачи коју ће, требити немилице, до последњег! Лагаће Вас, преостало стадо, да војујете, да сте ратници силни, што освајају туђе! А нисте! Да бар јесте…
Једва да очувасте оно мало огњишта захладнелог и мрвку погаче. А цркве би да опогане, понајвише оне од Под ујеве земље (писаће га “Подујево”), преко Криве Реке, Косовске равнице, до Дечана и Метохијске котлине…
А слаткоћа наше купине и прозрачност студене воде с Петрове Горе? Јастреб који лети попут Феникса и соколи који кликћу с врха Мали Гот на Радану? То би да затру, да с јутра кажу да је њино од давнине
Готово да успеше у науму. Стадо нам се омањи и загуби. Притиснуше магле, беспутица, гладница и, најгрђа од свега, обневидица.
Спалише нам манастире, у олтаре коње уведоше, a поганце, пацове, по одајама размилеше…
На путу Нечастивог, без Божје силе – крсташи и Арбанаси!
Џамијају Цркве Милутинове, и чељад живу спаљују сред Жупе Призренске. Нарастајућ од зла внутарњег, крвљу нашом препојени, распукнуће се, ко крлеж на врату воловском. Беше спремно све за последње, кобајаги заветно, клање Влаха и Рашчана дивље Рашке!
А онда на Свету Недељу, у смирај лета, под старим храстом Подгоре, уочи Преображења, родиће сирота Драгица мајушно чељаде…
Мешина му бејаше голема, ручице слабашне, природа стидљива… Срећом, за кратко време! Удахнуше Ветрови и Зрак Подгоре телу снагу и крепкост, а очима силину Вучјанке.
Додуше, приучиће га којечему-перу и преварностима белосветским, и потомци ових, где ноћиваш у бесаној тмини…
Постаде небопарни соко, од давних Соколовића, богумила!
Уклонићеш злослутне белеге, шиљкове са тргова и раскршћа наших, да олакшаш  Господу, и Св. Илији да бес пошаље преко Гора, мора и океана, да ништи оне који творе и проносе злопатњу.
Облапорну браћу, турићеш где им је и место, па ком обојци, а ком опанци! Да се једе оно што србска земља твори! И слово да буде нашинско! Печенка сласт највећа, а коприва – светобиље. Оживеће ниска градова – Копријан, Курвин – Град, Борач, Честин, Маглич, Островица, заветни Жрнов, Равно покрај Ћуприје, Велеум, Сталаћ, Купиново крај Обрежа, Соко Град, Петрич, Бован и Сврљиг на Југу…
Обуздаћеш острвљене крвљу; туђинце и своје, истомерно.
Звечан учинићеш Престоницом живих и живљих Србаља! Пристаниште спокоја. Радост у љубави.
И родиће се чељад, умножиће се огњишта по твојој Косаоници и Топлици. Завладаће унук твој, Иван Писар…

На Материце,  1386. године Лета Господњег   Раб Божји, Ранко Соколовић

______ из једног обимнијег рукописа Р. Соколовића

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s