Тито и Јужни Словени у рату против Србије 1914 – 1918 / Ранко Соколовић

Тито и Јужни Словени у рату против Србије 1914 – 1918*[1]

У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије – Хрват, Личанин, Словенац и Војвођани. Ружна и цинична Монархија затровала је добре нагоне Словена. Хрвати и остали, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу…

Уместо да на аустријску обаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом….

С каквом су мржњом јуришали Јужни Словени у аустро-угрској војсци, изузев Срба, на положаје српске војске, како су кидисали на српске војнике, по правилу никад им не дајући “пардона”, видело се то свуда, на свим местима на којима су вођене борбе 1914. године. Само кад би били сасвим разбијени, и кад би им преостало још једино да изаберу смрт или да се предају, они су дизали руке увис…   Такав је случај  био пред  Београдом, у децембру  1914. године, у оним жестоким борбама на Торлаку, где је свој гроб нашао навећи део 79. Јелачићевог пука аустро-угарске војске. У овом пуку, састављеном навећим делом од Хрвата, а који је био остављен да штити одступницу главнини аустро-угарске војске која је напуштала Београд, било је нарочито много Личана. Засипани артиљеријском ватром са српске стране без престанка, они су решили да се предају тек кад их је на ногама остало још само неколико стотина…

Разочарење у Србији у Јужне Словене постало је потпуно кад се сазнало за злочине које су они, заједно са мађарским и аустријским војницима, починили у Мачви над цивилним становништвом. Упадајући у села попут војника Џингис-кана, истеривали су из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст и здравствено стање, да би их затим везане конопцима, које су носили са собом, гонили испред себе кад су наступали према положајима српске војске. Тако су поступили, између осталог, у селу Лешници, где су, претходно, убили више сељака, сељанки и деце… Према извештају учитеља Велимира Јонеића, међу становницима Лешнице, који су употребљени као живи заштитни зид, налазило се више жена са децом, која још нису била проходала.

Перо Блашковић, командант батаљона у Трећој босанско-херцеговачкој регименти у лето 1914. године, изнео је у својим успоменама да су његови војници, и уопште сви припадници његове регименте, у рату против Србије показали да спадају међу најбоље војнике на свету.

Већину у Блашковићевом батаљону, па и регименти, чинили су муслимани и Хрвати, први углавном из Тузланског округа.

Пун хвале за храброст својих бораца, Блашковић није могао да прећути да су и они, као и војници других аустро-угарских јединица, починили у Мачви, посебно у Шапцу, многа зла. Делом што су то сами хтели, а делом што им је то било заповеђено… Шабац је, наиме, био први град у који су уше аустроугарске групе истовремено први град у којем је пљачка била наређена. Улазећи у Шабац са својом јединицом, у зору 18. августа 1914. године, Блашковић се суочио са језивом сликом…”Свугдје смо наишли на каотичан неред. Тако пијано стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити. Док смо марширали улицама прилазили су војницима и официрима пијани санитеци и трењаки па су им нудили вина, женских ципела, рубља и шешира, дејчјих играчака, крзна и тепиха, све то опљачкано по домовима одбјеглог становнишва…”

Наводећи примере “јуначког држања” Хрвата и муслимана из своје јединице при нападима на положаје српске војске, Блашковић је поменуо и Гвида Стипетића, активног поручника, који је са исуканом сабљом повео своју чету на јуриш на једној висоравни између Горње Врањске и Церовца. Кад је он пао, освета Босанаца над Србима била је – “врло тешка…”

Као главни доказ за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском, Блашковић је навео податак да је од око 80 официра и 3 хиљаде војника његове регименте – половина официра и око 1200 војника остала на бојном пољу у Мачви…

Међу трупама аустро-угарске војске које су се с нарочито великом жестином устремљавале на српске војнике налазила се и 42. домобранска дивизија из Загреба. При другом преласку преко Дрине, 2. септембра 1914. године, она је пуна три   дана   као   фанатизована     налетала   на   ровове  српске   војске   на    Ади 

Курјачици, настојећи да се пребаци на десну обалу Дрине и да, дејством долине Јадра, потпомогне акције трупа јужно од Лознице и северно од Лешнице. Она је нанела велике губите јединицама Дринске дивизије II позива, које су јој се овде супротставиле. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника…

У саставу ове аустро-угарске дивизије, јуришао је на српске положаје и ЈОСИП БРОЗ, касније назван ТИТО, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру. “Чињеница је”, изјавиће Дедијер после његове смрти, “да је Тито избегавао да ми говори на питања о свом учешћу у Првом светском рату. Он помиње како је био у 25. домобранској пуковнији и онда прескаче првих шест месеци рата и говори о Петроварадину…” Дедијер, иначе, износи (у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи), да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста – из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935., Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Кад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. гоидне, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је, наводно, директиву од Милована Ђиласа да то не чини.

Као и Тито, у 42. домобранској дивизији (“Вражјој дивизији”, како је још називана), у 25. пуку, против Срба борио се и Влатко Мачек, вођ Хрватске сељачке странке.

За разлику од Тита, Мачек је у својој аутобиографији, објављеној у Њу Јорку, описао у којим је све биткама учествовао са својим пуком у Србији. Поменуо је да је учествовао (а то значи и Тито)  и у крвавим окршајима код села Попинци и Пећинци са српском војском која је била прешла Саву, а затим у бројним борбама на Колубари.

У Мачековом и Титовом 25. домобранском пуку, командант “докнадног” батаљона био је Славко Штанцер, који ће 1941. године постати први човек у војсци усташке, односно хрватско-муслиманске државе. Био је “разглашен као највећи јунак 42. домобранске вражје дивизије”, каже Ј. Хорват. Јуришајући испред својих војника, он је већ у првој недељи рата у Србији изгубио десну руку.

Припадници “докнадног” батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, како се тврди с много уверљивости, налазио се и познати првак Хрватко-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић.

Од разбојишта, на којима је навише пало Хрвата и муслимана на једној, и Срба из Србије на другој страни, међу најпознатије спада МАЧКОВ КАМЕН. У септембру 1914. године, овде су српски војници “падали као снопље пред непријатељском снагом”, сведочи пуковник Милан Ј. Радојевић. Преполовљене су две српске дивизије – Дунавска дивизија I позива и Дунавска дивизија II позива…

Најкрвавија битка чини се да је ипак вођена на ГУЧЕВУ. Против српске војске ту  су дејстовале јединице 13. загребачког корпуса. Бајонети су у много случајева   овде   одлучивали   све…  

Истина   је  да  су  Хрвати  у  аустро-угарским униформама на Гучеву задали Србима много јада, али је такође истина да су и они сами били овде у маси покошени најбриткијом косом смрти… На српској страни НАЈНЕУСТРАШИВИЈИ  су  били  припадници  ЧЕТНИЧКОГ одреда  ВОЈИНА ТАНКОСИЋА, једног од извршилаца династичког преврата од 1903. године и истакнутог припадника “Црне руке”. Али они су највише и страдали… Од 700 његових бораца (Руднички одред) само је 50 њих преживело борбе на Гучеву и борбе на другим местима вођене потом.

Загребачки 13. корпус био је у операцијама на Колубари ударна песница аустро-угарске војске. Јединице овог корпуса (36. и 42. пешадијска дивизија) нарочито су се истакле у борбама против Моравске дивизије I позива, на десној обали Љига, у периоду од 18. до 25. новембра 1914. године. Рачуна се да је од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса убијено 4.200 бораца Моравске дивизије… Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста, Димитрије Туцовић, који је, како се види из његовог дневника, наслућивао да ће пасти “од руке брата с друге стране“.

Када је српска војска. 3. децембра 1914. започела противофанзиву (Прва армија под командом Живојина Мишића, потоњег војводе) и већ у првом налету разбила 16. аустроугарски корпус (претежно састављен од Херцеговаца и Далматинаца), Загребачки 13. корпус је опет био онај који се српској војсци и нажешће и најуспешније супротставио, а нарочито 42. пешадијска дивизија. Тек кад је Моравској дивизији пошло за руком, после многих јуриша на бајонет, да сломи отпор 36. пешадијске дивизије, почела се 42. дивизија, немајући другог излаза, повлачити са мостобрана Чавка – Вражје брдо…

Живко Продановић, лекар, резервни санитетски поручник, који се по мобилизацијском распореду нашао као Србин у Загребачком корпусу (у 26. пучко-усташкој пуковнији из Горњег Карловца), оставио је сведочанство трајне вредности о одушевљењу хрватског грађанства при испраћају пука у рат против Србије. А затим и о томе како се пук тукао у рату против Србије и какву је пустош и какав јад остављао за собом.

“Цео Карловац је био у заносу од весеља и од среће”, стоји у Продановићевом тексту. “Сад ће једном Влахе да истребе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране”.

По речима Продановића, “већег одушевљења за рат не беше зацело ни у Пешти, ни у Берлину. Нека потајна сила све је слојеве Хрвата дражила и најумеренијим скоро мозак заврнула. Хтело се по сваку цену крви и то најрођеније”.

Официри пуковније отворено су говорили, да је рат са Србима добро дошао. “Јер откако је Хрвата није било згоднијега тренутка за нашу ствар. Велика Хрватска може само на рушевинама Србије да се уздигне, јер велика Србија и велика Хрватска не могу никад једна поред друге постојати. Или једне или друге мора нестати”.

Опште одушевљење за рат са Србијом појачавали су у Карловцу војна музика и на брзину састављени војнички хорови, који су као навијени понављали: “Тралала, тралала, Србија пропала…”

Тако како је било у Карловцу, тако је било и у другим градовима Хрватске. Загреб је при том предњачио у свом одушевљењу за рат против Србије. Град је, како каже Јосип Хорват, “у коловозу 1914. добио нов ритам, који удараше топот чета у штукасто-сивим одорама и сасвим неочекивана песма:

 

“Ој, хрватски храбри сине,

                                    Превези ме преко Дрине!

                                    Освећена крв још није

                                    Фердинанда и Софије…

 

И никоме видљиво није била та пјесма зазорна… Становништво Загреба без разлике сталежа, које је некоћ одушевљено пљескало бунтовничким песмама омладине, сад је исто тако одушевљено пљескало војсци на поласку на бојиште. Дапаче из кругова, који нису били франковачки, чуле су се оштре ријечи против Србије, јер да је она скривила рат…”

Исидор (Исо) Кршњави, хрватски политичар и професор Свеучилишта у Загребу, овако је пак, у бечком листу “Естеррајхише Рундшау“, у броју од 21. октобра 1914. године описао одушевљење Загрепчана за рат против Србије:

“Одједном се појавише хиљаде на улицама, чују се гласни повици: Живио наш краљ Франц Јосиф. Доле са Србијом! Освета!”

Податке о ратовању Хрвата и муслимана у Србији целовито је прикупио Славко Павичић, хрватски војни историчар (у књизи “Хрватска војна и ратна повјест и први свјетски рат”, која је објављена у Загребу 1943. године), иначе учесник у свим борбама у Србији 1914.г., поред осталог и на Гучеву. До краја Првог светског рата у Хрватској и БиХ, мобилисано је најмање 500.000 војника.

Најхрватскија” војна јединица био је 13. загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија названа “вражјом“.

Дивизија којој је припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито, а чији је командант једно време био Стјепан Саркотић, похваљена је више пута за своје подвиге у Србији. Интересантан је детаљ из војних архива који потврђује да је Драгољуб Михаиловић, у својству српског капетана, најмање једном односно два пута заробљавао Јосипа Броза alias Jozefa  Ambroza fon Augsburga, оба пута га је с групом заробљеника кобајаги југословенске оријентације, пуштао на слободу…

Када се Србија, пак, у јесен 1915. нашла на удару не само Аусто-Угарске, него и Немачке и Бугарске, “Хрватски народни дневник” (у броју од 12. октобра) објавио је чланак по називом – Казна за гријех. Уз истицање, да је “Србија на свршетку”, ту је речено и то, да је “и сам Бог на њу заборавио и препустио ју црној судбини, јер сва њезинма дела била су у протимби са законом и поретком божјим”.

У Словенији главни сејачи мржње према Србији били су: Словенска људска странка, као највећа политичка партија, штампа, Католичка црква на челу са љубљанским бискупом, “кнезошкофом” др Антуном Бонавентуром Јегличем. Иван Тавчар, председник општине у Љубљани и првак Словеначке либаралне странке је, са балкона градске куће, уверавао словеначке војнике да одлазе “у борбу за словеначки народ”.  СРБЕ НА ВРБЕ! Узвикивао је Иван Тавчар, прихватајући хрватски поклич.

У Првом светском рату 1914.-1918. Србија је, што војника а што цивила изгубила 1.247.435 (милиондвестотинечетрдесетседамхиљадачетири-стотинетридесетпет) људи28 одсто од целокупног броја становништва 1914. године, кад је рат почео. Ратне сирочади и инвалида, преко милион душа, у опустошеној Србији.

Мачва, којом је клала, жарила и палила 42. (“Вражја”) дивизија имала је (у односу на попис из 1910. године) јула 1916. г., за 76.706 мање становника!?!?`

Монструозност и систематичност у организованом вршењу злочина према Србима која је карактерисала аустроугарске трупе у Посавини – Шапцу, Прњавору и другде, може се поредити једино с крволочношћу Бугара у Јужној Србији – Пустој Реци, Јабланици, Судулици, Нишу и на Косову и Метохији.  Заједничка  им  беше заповест:

“РЕЧ СРБИН НЕ СМЕ НИКО ДА ИЗУСТИ…” 

Где су савезници*[2]

Не знам шта пише у Кумановском споразуму, нити у Резолуцији 1244, али оно што се догодило после повлачења наше војске и полиције описао бих овако: Ми (читај КFOR) створићемо атмосферу у којој ће се Срби  осећати беспомоћно и незаштићено (пример 17. март 2004. г.) и омогућићемо нашим савезницима Албанцима куповину српске имовине јер се Срби плаше за своје животе. За католички (“демократски”) свет ова куповина српске имовине је у потпуној легалности у, за нас Србе, ненормалним условима. Док смо имали ко да нас штити ми нисмо ни помишљали на продају, а сада се наша имовина купује прљавим новцем – од дроге.

И све се то догађа у присуству КFOR-а, који се свачим бавио на Космету, само заштитом Срба и других неалбанаца није. Па, ми нисмо слепи, видимо коме је све помогнуто у распаду Југославије. Помогнути су они народи од Словенаца до Албанаца који су били сарадници фашиста, а ми Срби изгледа плаћамо сада ту несарадњу и борбу против  фашизма. И сада нам кроје капу и судбину наши традиционални непријатељи, почев од Немаца, Аустријанаца и других.

Питам наше политичаре: Да ли можемо да се одбранимо од тог новог фашизма (сада у другом паковању)? Да ли ми Срби треба на сваких 50 година да гинемо јер по аустријским тајним архивама Србија не смеју да пређу границу по броју становника? И немојте ви у Београду да јурите да испуњавате све обавезе и према Хагу и према Европи. Нека они почну нешто да испуњавају према српском народу. И где су сада ти тзв. наши савезници у ратовима против фашизма, или нам изгледа, никад и нису били прави пријатељи.

Ко стоји иза Сарајевског атентата?*[3]

У последње време је више пута писано о потреби провере и измене представљања неких догађаја из наше историје. Овде бих хтела да изнесем другачији приказ повода за Сарајевски атентат.

Преводећи књигу о политичкој активности последње руске царице, наишла сам на податак да је “Србину који је убио аустријског престолонаследника у Сарајеву плаћено новцем шпијунске службе Потсдама”.

Књига коју је издао члан   е н г л е с к е   контраобавештајне службе за време Првог светског рата, а написала царичина дружбеница из најранијег детињства, а потом и њена дворска дама, делује врло убедљиво, обилује местима, датумима, именима, телеграмима учесника разних догађаја, па се може узети и као историјски документ, те се и наведени податак може сматрати тачним.

Атентатор је брзо ухваћен, што наводи на чињеницу да је био познат, а велика је могућност да је планирано да атентат, који би био приказан као дело српског патриоте, послужи за уцену Србије и почетак рата, са надом да ће цар Виљем као победник остварити своју неизмерну жељу да НЕМАЧКА завлада добрим делом света, а истовремено се ослободи и ривалства аустријске круне.

Собзиром да му је пиштољ којим је извршио атентат, наводно уручио сарадник – обавештајац Драгутина Димитријевића-Аписа у кафани “Златна моруна” на Зеленом венцу, у Београду, то указује на могућност да је и Војно-обавештајна служба – не и Влада Србије, имала некакве везе с таквом позадином Видовданског атентата 1914. године.


[1] Срби и Југославија, аутор Васа Казимировић, Књига I, Крагујевац, 1995., страна 0063-0095,
интегрални изводи

[2]  Писмо Мирка Спасића из Грачанице, “Вечерње новости” од 12.01.2005.г., интегрално

 

[3] “Политика”, 07. новембар 2003. године, Наталија Илић, Београд

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s