“Знаш ли, дете моје, зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?” – Николај Велимировић

(Подсетник)
=========================

Гувно Лукића (Мишљеновац, испред Порте)

Гувно Лукића (Мишљеновац, испред Порте)

Но бојим се, да ђаво никоме није ближи до ономе ко тврди да ђавола нема. На овоме свету ми смо као на бојишту, у борби против непријатеља јавних и тајних.
Тешко нама, ако одрекнемо тајне непријатеље. Шта ће нам користити победа над вуцима и медведима, ако нас уједе змија из траве?
Има нешто – тако говоре многи школовани људи. Но ако ти останеш до краја живота само при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа. Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни издалека она ВЕРА, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ. Казати само има нешто, не значи изаћи на видело дана. То једва значи да је путник превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама, назрео беласање на истоку. А до сунца, дуг је још пут…

Ако ставиш свој живот
у стихове, бићеш
ближи истини, ближи животу
Наша душа је у нашим сузама, ми, Срби,
плачемо и у радости и у жалости.
Радост нас ретко походи, бол нам је вазда домаћин.
Не плачи, дете моје
Знаш ли, дете моје, зашто се затварају облаци онда, кад су поља
жедна кише, а отварају онда, кад поља кишу не желе?
Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.
Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод
у пролеће, а у лето дају јалову жетву?
Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје,
и убијају га у цвету.
Знаш ли, дете моје, зашто извори пресушују, и плодови земаљски зашто немају више оне сласти, коју имадоше?
Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.
Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?
Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.
Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?
Зато што дојећи их не пева песму љубави него песму мржње према суседу.
Знаш ли, дете моје, зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?
Зато што одбацише лик Божји, што изнутра из душе деља лепоту лика, и навукоше образину земље.
Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?
Зато што људи почеше сматрати, да је здравље отмица од природе, а не дар од Бога. А што се отима с муком, с двојном муком мора се бранити.
Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу, и не стиде се свога равенства с кртицама?
Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.
Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све.

============ Владика Николај Велимировић, eпископ Жички (“Мисионарска писма” и “Молитве на језеру”, Београд 1998-2000., Невен-Евро-Лапово, Нови Београд) – Подсетник из рукописа Ранка Соколовића, почетак: “Златна капија”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s