Како сам упознавао Бога / Радослав Војводић

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић (Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић: Ватре око Ивањског гробља (Заветине)

Последњих неколико година, изненада, открих и упознах и Бога, лично. Како се то десило, покушавам да схватим. У тренуцима исклизнућа из живота, у тоталном паду или безнађу – одједном – појављивала се нека чудна снага, непозната готово и муњевита енергија, која „као да подиже из мртвих“, васкрсава људско биће! Не само што га уздиже и враћа му снагу, него га и чини посве независним у друштву и заједници, и – самим тим – слободним човеком! Помишљам, како је то она демонска снага, давно једном изгубљена равнотежа и духовност – ЕНЕРГИЈА, смионија и снажнија, и у њој се и та енергија јасније распознаје, и у тих је људи, наравно, чешће и свестраније присуство „БОГА“, то јест и ДЕМОНА. Са таквом се и у тој енергији, већ у том Богу дакле, вероватно и одигравало или догађало све оно што је било пресудно у историји људскога рода: буне и револуције, уметничка и научна открића, толики значајни реформаторски покрети и „необичне појаве“. Све оно што је било од насушне потребе и од одлучујућег чина или улоге да би се настављало трајање, али и обнављао и усавршавао поредак међу људима и у природи.

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић . Дамјанци, с. Добра вода.(Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестата Соколовић . Дамјанци, с. Добра вода.(Заветине)

р

И где јесте Бог? И како изгледа тај мој Бог? Свакоме човеку понаособ – друкчије, и у свакој или свачијој индивидуалности – има свој знак и обележје, свој час, своју појаву – и свој „долазак“. Можда су то идеалисти назвали ДУШОМ, иако та непозната а присутна и необјашњива енергија – која кружи у природи и заједници и појављује се, неочекивано, ко зна из кога породичнога гена пренета у нови, други или будући – јесте светиљка, и објављује се, заиста, без крста икаквога, без срачунато најављиваних и религијских ознака и превара, већ самоникло; па и као тајна, и као знак просветљења у посве мутним и беспутним, или и трагичним часовима клонућа и, можда, болести и коначног пада. То ОБАСЈАЊЕ затиче нас у изгубљеним позицијама и готово пред предајом сили што нас је обузела и смлавила, што нас је понизила и снагу нам одузела – кадли, наједном, има тај невидљиви знак, тај чисти пламен готово страсти у унутрашњем доживљају, којим поново се уздижемо, и опет нам се враћа моћ, ум и усправљање. СВЕ УЗ ПОМОЋ БОЖИЈУ, волео је да понови мој отац, како је казивао његов, па његов, мој дед, и затим опет његов, итд. У детињству, на пример, вероватно и почињу ти „божји дарови“, а не зна се ни како учествују у нашим животима, ни чиме, ни зашто.

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић . Са врха Хисара (Прокупље)(Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић . Са врха Хисара (Прокупље)(Заветине)

Свакоме на свој начин, и свакоме друкчије, наравно. Памтим то, како је било у завичају, пред сам почетак Другога светскога рата, када сам уз неколико старијих сестара (од ујака, стрица, и рођених) доживљавао готово божанску литургију: оне су певале, још девојчице, у загрљају, о далеким горама и некој непостојећој љубави, о свету где има лепота и тајна, и где има неки други дом, и друга истина, и љубав. У тој је мелодији била тајна и лепота: у гласовима који су нестајали али и водили за собом – где је била и безмерност и светлост бола и бога, и у којима су и крик и патња, просветљени и поистовећени са мелодијом, откривали врхове друкчијега живота и заводили сан. И био се завршио рат, и револуција, имао сам осам и девет година – а песма је њхова, онда, била још неутешнија и болнија, и мелодија се, искидана, и изгубљена у бескрају – узалуд претварала у крик љубави – која је некуд нестајала.

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић  (Прокупље, исто) (Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић (Прокупље, исто) (Заветине)

Једна од сестара била је убијена, имала је непуних шеснаест година, а глас је њихов, заједнички, разбијајући рамове свакидашњице, још увек трагао за непостојећим богом љубави. Који сам ја дослућивао у мелодији и у покиданим влакнима и струнама изгубљених песама.
Као када сам, у тој осмој и деветој години, обично у августу и септембру, када су месечне ноћи најлепше на југу Србије, полазио са оцем горе на планину, обично се негде пред зору, или у два и три сата новога дана, будио на колима и забљеснут ноћним светиљкама трљао очи – док отац вели – ено, Кумова је слама над Бијелим Каменом, значи има два сата, или – ено, Влашићи су над Гајтаном, или над Раданом, и има толико сати, а ноћ је била као чатробница: посве у месечевом сјају, и као да гори, прекрасна, и онда сам поверовао како има тај други свет, и како има нешто лепше и још стварније од наше свакидашњице, и како и „лик наше патње“, по песнику, препознаје и у снима – брегове љубави.

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић . На ушћу Косанице у Топлицу (Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић . На ушћу Косанице у Топлицу (Заветине)

При повратку, негде испред подне, сећам се, једном, силазећи са Пасјаче, кола су била препуна дрва, и на дрвеној ћуприји – задњи је леви точак пропао кроз мостић, а отац је, док сам ја држао краве за уларе и водио их, десним раменом подигао задњи део кола, и изашли смо на пут. „Уз помоћ Божју“, казивао је, и пре него би подигао их, али и потом, одахнувши. Крстио се, некако горштачки мрко и свечано, и без осмеха, обично више пута, и у току зоре и када бисмо кренули кући. И све уз помоћ Божију, казивао је. Имао је и он свога Бога, и веровао му је до краја; иако је то била она његова неприкосновена унутрашња снага која је, у часовима муке и безнађа, изненада се враћала у први план – и могла све да учини!

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић - -Прве задужбине Немањића. Остатак Богородичине цркве на ушћу Косанице...(Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић – –Прве задужбине Немањића. Остатак Богородичине цркве на ушћу Косанице…(Заветине)

То је била и она религија народних песама, у којој је и живео, и са којом је и патио, радовао се, узбуђивао али и узносио. Волео је, готово уз јаукање, и знам посве чуднога расположења, да и без гусала, јер није био гуслар, запева многе од готово заклетви и узданица, што их је брђански народ знао наизуст уместо других молитава.

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић - Исоред величанственог обновљеног храма Св. Николе у Куршумлији, Белој Цркви изнад Топлице (Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић – Испред величанственог обновљеног храма Св. Николе у Куршумлији, Белој Цркви изнад Топлице (Заветине)

Једна од сестара звала ме је од малена „сердаре“ (Икон(иј)а); ја сам памтио ту уклету и охолу горштачку химну: „У Сердара тридесет другара/ у Турака тридесет хиљада,/ па се сила према сили кочи!“. Или како је волео да се понесе и све готово узбуди и заошија Баја Лале Чевљанин, када је казивао песму о тешким данима – чим је аустроугарска сила напала Србију, 1914, „коприву ће на олтар метати/ да се са њом служи летурђија/ нек се памти шта је Аустрија“, итд., и чувене стихове о бици за Мојковац, где је црногорска војска бранила одступницу српској, док је силазила на море… „Црногорци град Мојковац бране!/ Не бране га да се са њим спасе/ већ да силу дочекају на се“, или, у биткама за Скадар, кад су ти исти Черногорци убили свог предводитеља – јунака Блажа Бошковића, кога нису подносили краљ и дворјани му: „Када дија гора се савија,/ а кад збори, модар плам избија/ а кад зубом бијелијем шкрине/ би рекао да жив огањ сине“… итд., и још, све до пуног БОЖИЈЕГ ПРИСУСТВА у великој српској народној песми о Првом Усамљенику – јунаку у Србаља – Страхињи Бановићу, коме вели непријатељски војник а сјајан прототип Стариша-Дервиша из већ легенде, када Бан Страхињић приупита винопију „дервиша“, са красном му бијелом брадом до појаса, где су „броди овој мутној води“, где ће најлакше прећи преко реке, вели њему Стариш-Дервиш, као волшебник готово из бајке, „Страхињ-Бане, ти соколе српски/ твоме ђогу и јунаштву твоме/ свуда броди – ђе год дођеш води“, и затим, самосвојнији би певачи-гуслари, као и рецитатори, узносећи се и пркосећи свачему – подизали главу увис и глас им би и закликтао: „Бан удари – воду прегазио!“ Иако има у песми – да је воду пребродио, остало је да се помиње овако – ПРЕГАЗИО, и као охола јуначка обележеност, али и као готово божанска тугованка за доживљајем хармоније и бескраја. У свему томе, ах, знам, и осећао сам, од детињства, како је био Бог, и како је само уз помоћ његову то једино и било могуће. Уз незлобиву и драгу Демонову подршку и сарадњу! У његовој је све то било власти и његовоме домену и знаку!

Јужна Србија; Радан, недеља уочи  св. Арсанђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестрата Соколовић . - Храм Св.  Николе, Куршумлија (Заветине)

Јужна Србија; Радан, недеља уочи св. Арханђела Михаила, новембар 2014. Снимци сестара Соколовић . – Храм Св. Николе, Куршумлија (Заветине)

Одувек се трагало за том необјашњивом а ипак присутном БОЖАНСКОМ ЕНЕРГИЈОМ, уз помоћ које је и човечанство постигло највеће своје облике различитих духовних креација и достигнућа. Колико је у томе уметност, али и философија, била у првом плану, и као претходница, покушао сам да коментаришем у овом есеју (књига „Обасјања чудотворне иконе“). У последњој је деценији, осамдесетих година, и у нас врло читано, у књигама Карлоса Кастанеде, о тајнама и изазовима „унутрашњега пламена“ у учењима Дон Хуана, врача и погађача у модерном времену, чији је пут ка НЕПОЗНАТОМ ПОНОРУ, углавном, препун шаманског и волшебничког замотавања или враџбинасте игре и забаве.
Као када обузме пламен страсти – предосећање најављује то ново и непознато, што га је машта човекова и Библија затим, проглашавала за чудо. Оно преламање светлости што у сну многих избија, сећам се, још на студијама, и нарочито пред зору, покушавао сам да упамтим и запишем. Готово увек – измицало је, слика се расплињавала и губила на хоризонту. Али била је та злоћаста потковица, па наруквице и у њој, испуњеној – различите су биле боје, и као у ковитлацу, прво, измешане и јасне – почињале да попримају облик нечега издвојеног, и у бојама које су тада биле посве помешане, и онда је, нагло, из тога кружића излазио знак налик на дугу – и повлачио се горе, увис, нестајући!
Има у Кастанеде готово метафоричких објашњавања, којима не може да се постигне много, чак ништа. Вели, како је слобода, коју дабоме жели сваки ратник и сваки видовњак, „најпустошније замршена“, што је рђаво казано, и што у тенденциозној метафори само мути смисао и не објашњава. „Једна од замршености је да ратници морају одлучно да траже промену“, вели он. Што је позната фраза, али и необавезна игра и духовита списатељска досетка.
Унутрашњи је огањ пут ка своме Богу, то јест – Бог лично! Сусрет са Богом-Демоном прераста у својеврстан доживљај, у коме је знак којим се то осетило – и пут ка избављењу од страха – односно, то је пут слободе! Пут којим човек постаје посве независан. На томе путу и јесте могућ тај натчовечански тренутак, спој са божанско-демонском енергијом, то јест она је и изазвала све то, а унутрашње васкрсење „душе“ чини онај прелазак у више стање и готово потпуни доживљај вечене хармоније.
То, дакле, и јесте могуће – не у самом ишчекивању, не у рационалним „припремама“ и трагању, него управо супротно: у оним неочекиваним ударима грома обасјања или чуднога објављења неке непознате и неукротиве снаге-енергије, са којом, и у којој, човек постиже највише, па и ту, дакле натприродну моћ, и изједначен је са божанством. Са божанским (демонским) јер оно и јесте тако створено: изум и језик и чин усамљеника-појединца, који се побунио против лажне божије (по религији) правде и истине! Велики су преокрети и такозване све велике битке у историји појединих народа – на тај начин и добијене: изненадним и готово надљудским чином (што јесте тај демонски знак просветљења и унутрашњега пламена којим се бунимо и хоћемо промену!) неког вође или усамљеника хероја, који је, обасјан демонском енергијом дошлом из ко зна кога гена и претка, ОДЈЕДНОМ – учинио немогуће, постигао као и песник Његош – „оно што бити не може!“
Сањао сам како та енергија, тај заиста кружић у облику наруквице, лебди нада мном и приближавајући се као да оклева, као да испитује терен, чак ми обасја лик прејарким чарима и уздигне ме, и опет, нестајући, враћа се у маглу и у тмину, где се ништа не разазнаје, па изнова – и у олујном наступу, извуче ме у светлост, и одбаци. Онда бих се пробудио. Или је у друкчијим визијама та слика попримила и особита знамења: једном је то био посве лик ДВОЈНИКА, што је дошао да ме изведе из сна и позове на непознат пут, отшкринувши прозор на стану у Шумицама, у Београду, на другом спрату, када умало нисам пошао за њим. (Има о томе у књизи „Унутрашње светлости“, 1976.) Или је тај ДВОЈНИК долазио са револвером и изазивао, онда се јављало пролеће на југу Србије: мајка, каћуни, и боје су природе тај доживљај претварале у необичност која се преобраћала у тајну. (Описано детаљно у роману „Кнез таме“, 1971.)
Били су то минули дани и годинице и у њима препознати знаци вишега, али и тајна о којој се находе, и иза које или у којој има чуда и има натприродна моћ којом се може, бар на тренутак, загосподарити и тим чином, постићи немогуће. Ако се има среће да се то ДОЖИВИ И ОСЕТИ. Нарочита енергија у појасевима светлосних влакана, посебно исказивана у мелодијама које јесу бескрајне светлосне струне, што је уметност показала и овековечила – и ликовна, и књижевност, а посебно музика, преламала се кроз људску судбину и навела умне двоношце да измисле реч и појам ОБОГОТВОРЕЊЕ – којим је, и у коме је, људска јединка исказивала и објашњавала саму себе!

* * *
Помишљам на сусрет са Богом, који се догодио у Фиренци, пред „Пијетом“ Микеланђеловом, када сам осетио – како поглед Исусов почиње да ме прати, и како се Он осмехиваше. У току ноћи враћао сам се, поново, и то се на исти начин догађало. Записао сам одавно ту ПОЈАВУ (књига песама „Двојник из Кнез Михаилове улице“, 1980, посебно у наслову „Слава страдању твоме“), и још из тих мајских дана из Фиренце помишљам како су Бог и Демон, у једном телу, и само у људском обличју, дакле, и могући, једна човечија душа и сердце, само што је Демон Побуњеник или Бунтовник који је осуђен да вечно лута и пати, и несрећан је и највише због тога; док је у Богу оно друго царство (што га је црква „направила“), које људи морају да желе и да му стреме – јер га је још „Библија“ претворила у начин живљења и владања, као и у ону највећу људску потребу и сан за сунцем и небом – недостижним. Дошао сам био и иза поноћи, трећи пут, док је жена остала у хотелу, и коначно се уверио како ми Христос даје тајне знаке, и осмехује се опет. Потом сам трчао натраг! У тим корацима вероватно су били и ови стихови, које сам у тајности чувао, и нисам ни покушавао да их испишем уз остале у поеми о Двојнику. Не мирећи се и даље са немилосрдном и на убилачки начин суморном или и ироничном поруком из „Библије“: “… И, гле, све је то таштина и трчање за ветром, и никакве користи нема од онога што се под сунцем ради“. О, не, шапнуо сам оне вечери, можда и у трку. Наравно не, чуо сам и глас Христосов.
Ево их, из оне вечери и музике коју сам чуо, стихови – кораци.

Вражје стене, Трговиште, уочи св. Аранђела 2014. Снимци сестара Соколовић (Заветине)

Вражје стене, Трговиште, уочи св. Аранђела 2014. Снимци сестара Соколовић (Заветине)

СТАЗЕ ЧОВЕКОВЕ
У белој ноћи и круг светлости
Извио се у златан лук. И време преста.
Несвесно, Ти си ми давао знаке.
Христосе, у унутрашњој тишини и нема места
Када смо једно! Бол нека нам опрости
Који и у сну скри се – обујми животе!
Хиљаду година мину и Ти најзад сиђе
Јер не можеш сам: и чудо и тајна
Познају се и преображавају у Демонов лик.
Ослободи се, Брате, који смерно приђе
И у верности природи – оста истина бескрајна.
Усамљен и напет без нас је народ – и крик!
Путеви човечији ми јесмо – и стаза њихова,
И трчање за ветром и незалудна сунца нова!
Више пута сам у животу, готово изненадно, био затечен у невољи, која је била и изгубљеност: наједном сам осећао да више нема се куд, да нема снаге нити воље чак – да се било шта учини, било шта покрене, било шта и покуша. Или је невоља била прејака или је ум био у слабости (иако се снага његова баш појачава у таквим и сличним околностима) тек – обично бих, малакшући, пропадао у неки бездан, у пустош и мрак. Покушао бих да учиним бар још један покушај: замахивао бих – шакама, телом, ногом – чешће десном неголи левом, што је, запамтио сам и то – било и неуобичајено, али бивало је све то узалуд. У неколико случаја! На Сави, једном, као студент, већ сам, пливајући натраг ка сплаву – губио снагу и дах, помишљао да тонем у немоћи да се било чиме извучем, па – ипак, успео сам, последњим сам можда замахом – дотакао даску, добио неку моћ, и спасао се. Био ми је, рекао би отац, Бог у помоћи. Као и на мору, близу Сплита, о чему сам оставио запис у роману „Љубавници и гавранови“, или у мучним данима – не баш свим – у армији, што бележе многе странице „Кнеза таме“.
Али, ово је било друкчије: кад није било снаге у мени, када је неко други прилазио и пружао ми руку. Најчешће је то био отац. Једном, у раном детињсту, када сам пронашао у њиви испод куће – лепу и дугачку сабљу, мало само зарђалу – када сам је извадио из каније и бавио се њоме, било је рано пролеће, олуја се сручила потом, овладао је мрак, тутањ и потмулост, засипала ме је нека грозна течност, не само киша, него нешто јаче, и ја сам се узалуд мучио да крочим даље, да се приближим очевој кући – која је била близу, негде можда стотинак метара навише. Падао сам и бауљао, али сабљу нисам испуштао из руку – вукао сам је уз себе. Повремено бих губио дах. Само што закоракнем даље – оклизнуо бих се, и пао. Знам да сам већ помишљао – како би требало позвати некога, иако сам знао да никога нема у близини, отац је тога дана био отишао негде на сточну пијацу, можда у Бојник. И када заиста више нисам могао ни да крочим даље, обасут готово заглушујућом течношћу што ме је бесомучно засипала, пузајући по блату – стигао је отац, створио се – како би се то рекло у народу – изненада, и понео ме, заједно са сабљом, горе, у нашу кућу.
После много година, једном, у октобру и у Франкфурту – где сам неколико пута узаступно бивао на међународном сајму књига, и већ упознао град, Гетеову кућу коју сам често обилазио – требало је, тога дана, не знам ни сам зашто, још једном да је обиђем, сам, а било је остало мало времена па да из хотела сви ми, повећа група издавача из Југославије, кренемо на аеродром. Враћајући се, наниже, ка малом хотелу „Амбасадор“ – већ близу њега, на неких педесетак само метара, „залутао сам“. Кренем улево – није то, помислих, па удесно – није ни то! Онда сам почео да губим стрпљење, да се нервирам, да губим и дах, услед топљикавог и просунчаног дана, међу мноштвом непознатих људи, итд. Време је већ да, спаковани, кренемо, аутобусом испред хотела, на аеродром.
Ништа није помогло – нисам могао да кренем – ни лево ни десно, знао сам – не могу! Није то – права страна. Тада сам, на француском, запитао једну млађу жену – где је хотел, и где се ми налазимо. Али ја нисам питао за овај хотел у Франкфурту – него за један други, сличан, у Фиренци – који сам заменио са овим. Наравно, жена није могла да ми помогне. Зачудила се, јер у том делу града, и уопште у Франкфурту – није постојао такав хотел. Љубазно ме је поздравила, изненађена нечим, и отишла је, осврћући се. Прошло је, мислио сам, још доста минута – док сам полазио у све стране, и нисам нашао ону праву. Био сам на истом месту. Као у сну, што ме је годинама – прогањао: обично бих се нашао у непознатом граду, сам, и не бих знао шта ту тражим, где треба да пођем.
И опет, ненадно, појавио се Он: однекуд сам га познавао, можда из детињства или из снова, а био је налик на младића којег сам запамтио из сна у Шумицама, негде 1970, о чему сам писао у књизи „Унутрашње светлости“, и када сам се највише бавио „Браћом Карамазовим“; био је, као и онда – плавокос и узнемирен, али се лепо осмехивао. Сада сам га зауставио у туђем граду: и заиста сам био збуњен – јер сам га на француском упитао оно што ми је било неопходно тога часа, где сам, где ми је хотел, итд.; а он је одговарао на руском – осмехнут и даље, и посве опуштен. Забога, па то је близу, казао је. Прва улица десно, ево, хајде, додирнуо ми је лакат леве руке, и повео ме је неколико корака. Ево, показао је! Заиста је ту био хотел и два су ме другара чекала, био им је и мој кофер у рукама. Сви смо били из „Слова љубве“. Али окренуо сам се – да бих махнуо непознатом младићу, који је одмицао не осврћући се, и знам, упамтио сам – био сам изненађен – јер је носио потпуно исти мантил као и ја, са подигнутом крагном.

Наспрам Вражјих стена, Трговиште, Бела Тукадруз, уочи св. Аранђела 2014. Снимци сестара Соколовић (Заветине)

Наспрам Вражјих стена, Трговиште, Бела Тукадруз, уочи св. Аранђела 2014. Снимци сестара Соколовић (Заветине)

Јутрос, 2. јануара 1992, сâм, испред Споменика, усамљеника око кога се сусрећу и поздрављају ветрови на Златибору, сетих се – онога пљуска у детињству и младића који се лепо осмехивао у Франкфурту. Било је јутрос рано, тек петнаестак минута прошло од осам сати, нигде никога у белини која је посве освојила све: брда и брдашца около, посагле као и усамљене кућице у снегу, фарму према југу, Чиготу, Златибор, и све оно што се погледом могло обухватити. Био сам застао у снегу – обасут пахуљицама које су ме засипале, и подижући главу увис – стајао сам неколико тренутака, као и у вечности да сам, и загледао – како се као у ројевима – све што су ближе, те пахуљице уједињују и засипају – пчелињим зујем готово – додирујући ми чело и лице, и опуштајући ме, јер помислих, као давно, раније: како не могу даље, како је још мало остало до врха, али корак неће па неће, и тај знак неког унутрашњега порива – оно из детињства – а можда има и вукова ту, и шта ћу ја сам, јутрос, усред те величанствене белине, и кога сам то дошао да нађем или бар да поздравим? Стајао сам као опчињен и у белини с којом сам се и изједначавао – поново зачух музичке тонове, као лагани жубор планинског потока, и обрадовах се.
Више нисам био сам!
1992. јануар

= извор: из рукописа писца.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s