Осећање Бога / Радослав Војводић

Слике са путовања по тзв Новој Србији (Јужној Србији): долина Пчиње, у повратку из Трговишта, новембар 2014.

Слике са путовања по тзв Новој Србији (Јужној Србији): долина Пчиње, у повратку из Трговишта, новембар 2014.

Данас је 24. март, проглашено је, синоћ, стање ратне опасности. Међународне силеџије, Америчани и Нато пакт – хоће да бомбардују Србље. Заиста се то чини невероватним! У модерном добу, на крају двадесетога века, када се на Западу посебно – стално говори о демократији и о правима људи, наопако је, на изглед и парадоксално, ово што се хоће и чини!

Одавде, у име народа – све им је речено, како и приличи, шта су они, а и који смо то ми. Како председник, тако и скупштина, особито појединци, готово из свих крајева, изузев извесних, рајетински настројених, који се, изгледа, и за шачице долара, могу продати туђину. Историјска читанка као да је заборављена. Како је то тужно ако се, овога часа, прочитају стихови народних песама или Његош –
а помисли на домаће отпаднике.
Рђаво сам, наравно, спавао. Можда је моја генерација доста и проживела, свашта видела и осетила, намучила се – а хтела би још, јер је лепо бити жив! Али, шта овим младим, шта нашој деци преостаје? Зар и њих чека, опет, терор силеџија и манијака, обесправљеност, мучнина?
Помишљах у овом пролећном јутру, благом и светлосном, како не могу било шта да запишем, како ми не треба писаћа машина, али, али. Ево ме, и овога часа, као да сам на неком мегдану.
Могао бих и пушку, ако затреба, да држим у шакама, па и пушкомитраљез, као онда, на војниковању (Школа резервних официра у Билећи). Можда и зато, ево, с неком потајном веселошћу – хоћу да исписујем све то што се догађа, шта мислим, чиме се и живи!
Добро јутро, велим!
Соба ми је, ова, у којој седим, препуна књига и слика. Прво ми је надохват руке – руско богоистражитељство, па Толстојева дела на руском, а ја чух, опет, како је проглашено стање ратне опасности, како се руски премијер враћа са пута у Вашингтон, где се био, у авиону, приближио на два сата лета, и размишљајући о том прекинутом путовању сетих се и наших односа са Русима и то, сада, како нам помажу и одмажу, али, и како би било много теже без њих, па казах Пушкина,
устајући – себи самом! Да ме је неко гледао, а сâм сам, сâм у кући, могао би да каже – да сам у позориштаријама или луцкаст, а ја, ево, враћам се искону, изворима онога што је светлост мојих година, што је било одувек и узданица. „Откако ми је вечити судија/ подарио видовитост пророка… проглашавао сам љубав/ и правде чисто учење…“ Не знам где то бејаше објављено, ни када, као ни ово Љермонтовљево: „У очима људи читам ја/ странице злобе и порока…/ Сви ближњи
моји/ бацали су са јарошћу камење на мене…“
Пред ратном опасношћу је ли друкчије?
Било је мучно, још увек. Лепа и чиста ноћ, па онда то понижавајуће зујање сирене: нова опасност. Пристижу непријатељски авиони. Ево, просвећени Запад поново напада Србе или Југословене. Сви наши суседи – вође им, као да су срећни. Радују се томе… Чак и неки као писци, које је ова наша средина начинила оним чиме јесу.

Силазећи низ Скадарлију, пролазећи поред Куће Ђуре Јакшића, где сам неколико година водио културне програме и књижевне вечери, уређујући и лист Песник, присетих се како сам хвалио и представљао писце из ондашње Југославије, а особито Антуна Густава Матоша, који је у прошлом веку био радо виђен гост у Београду. Сетих се да није хвалио, него их омаловажавао – велике српске песнике Милана Ракића и Јована Дучића, а несебично јесте хвалио Диса и Симу Пандуровића, код кога је (Пандуровића) волео добро да се храни. Некако је готово уз подсмешљивост помињао како је Дис волео да рецитује Пандуровићеве стихове: „Ја ћу радо кретен бити“. Између осталога, пишући о српском песништву, формулисао је овај закључак: „Задах устајалих рана“.
Такође, крајем прошлога века, у Србијици, Дис је изгласан као највећи српски песник.
Откако су почели авиони да долећу из Бугарске, ту близу, нарочито страда народ у мом завичају: Топлица и Ниш, Врање, Лесковац. Ко је могао очекивати, велим друговима јуче, да ће се ово десити и нашој генерацији, у зрелим годинама, да и ми, као и дедови нам и очеви, доживљавамо да нас одасвуд – убијају! Ма, наравно, морамо научити и то – да смо негде заказали, да грешимо и ми, и да слободно на то рачунамо у будућим неким временима – да и наши потомци не чине исте можда баш погрешке. Јер их има! Још синоћ, када се чује на те-ве екранима како крајња левица и крајња десница – буквално прејаким речима псују фашисте, а вели се – да нам ништа не могу, да смо победили, то делује баш отровно и огавно. То је примитивизам до дна!
Пролеће је одасвуд, такође. Можда се и природа људска, она што је још чиста, преображава и сама на исти начин: осећам, ипак, у телу жмарке и подрхтај извесни – чим ми поглед скрене на башту, на зелен, на орах који се шири, на вињаге све разгранатије – на беле цветиће, беле раде свуда, на крошње и бујност, или модрину липе крај зида, на руже које се, лишће им тек – ено румене, зелено-бакарне боје… А у ваздуху мили осећај топлине, тако нам потребне. Без обзира што нас зликовци трују! Што уништавају и саму природу, што хоће бивствовање да огаде. О, вратиће им се зло! Хоће ли моја генерација доживети – да ове садашње убице видимо како пате и како су понижени, ти јадници. Не да их мрзимо – ми презиремо нижи ред! Нека су и богати, нека су и сада јачи, али – ја се осећам супериорнијим од те њихове културе и уметности, од те доларске моћи, од њиховога начина мишљења, живљења, идентификовања идеја, или мотива и снова, свега чиме они базде и одају да су свет оне превазиђене естетике ружноће, да су као изникли на ђубришту историје!
Ових сам дана, сâм, седећи код „Москве“, негде иза 16 сати, и пијући кафу, изненада, сећао се Р. Тошовића и његове „Корејске песме“, коју сам памтио још из гимназије, после појаве његове књиге: Неспокојни прозори. Почињало је велико време општих небулоза! Постмодернизам улазио је на отворена врата, уз сву друштвену подршку. Само су такви пројекти награђивани и поздрављани.
Али ја сам мислио о овоме. О песнику из Вилиног гаја, књиге коју смо објавили у „Слову љубве“.
Тошовић, замишљен и тих, уз дар који је био и јасан, превише одан политичком тренутку, превише хуманиста у улози комунисте, наравно није случајно писао песме о рату у Кореји, о мукама и зверствима силних против напаћеног корејског народа, јер је, вероватно, и осећао да се његова, или њихова идеја општега и интернационалнога братства – лагано претапала у прах и пепео. Па су борци а писци, комунисти, као он, или Бранко Ћопић, све више се осамљивали, све чешће узимајући вињачић, и као стимуланс за смиривање; и тако се таложио прах, тако се гомилала мука, тако је бол постајао име и презиме оних идеја за које су се борили, и нису их остваривали. Док су, примерице, и на другој страни, наши другари, пореклом из Београда, мудро учили језике и преводили туђе стихове – учећи из њих оно што је остајало иза превода, неке магле или, до тада, овој средини, непознате садржаје – битку су добијали они који су одрастали у топлим и меканим креветима, уз различита понижавања и довијања, а не они са пушком у руци, који су мислили да остварују братство и јединство разних и к томе још и народности. Па и различите количине вињачића, потом, нису могле да помогну како би се те имагинарне, или интернационалне битке, могле и добити.
Па, ево, шапућем „Корејску песму“, у поподневу београдском док сирена завија опет – не знам да ли најављује или одјављује опасност, долазак бомбардера Нато пакта који силом и страхом, прахом смрти, доносе слободу малим народима, то јест – убијајући их – радују се што им нико не може ништа и што су, најзад, показали како је свака идеја о бољем животу и о слободи пучка илузија, а како су комунистичке параде о независним народима – само пусте бајке за децу и неодрасле, само јад и беда понижених умова!
Може ли ту, свуда, и овде и тамо, да помогне свети Исак Сирин, сетих се наједном. „Бесмртност је осећање Бога“, памтио сам то – ходајући сâм, разлагајући и као музички вал, и као стиховање – док загледах лепе жене, којих је увек много по улицама Београда, нарочито у мају и јуну.
Боже мој, како понеку и дотаћи? Осећање Бога непрестано, у свему што се чини и чиме се јесте!
Бесмртност и јесте неопходност, иако то не разуме земљак наш, из мога југа Србије, часни отац Јустин Поповић. Чудило ме је, док га читах, како није разумевао неопходност прогреса и смене разних друштвених олуја, или преображаја, или преврата, кроз које се, и у којима се, издвајала и та црта или та баш Путања Бесмртности! Као да је то било ближе Николају Велимировићу. Шта је објавио
Господ: „Оно неће доћи да види! Нити ће казати: ево га овде или онде. Јер, гле, Царство Божије је унутра – у вама.“ О, јесте.
Када је брат наш, књижевнички, Фјодор, покушавао да ТО тражи и у Европи, онда, у другој половини прошлога века, разочарао се и казао: „Ја хоћу да идем у Европу… и знам да идем на гробље“.
Ево, са тога европскога гробља, уз помоћ подивљалих Америчана, оболелих од превише антибожијости, од превише бахатости, уништавају српски народ, данима, више од два месеца.
Стравично, понижавајуће – а предводници им – ружни, параноични, импотентни свакако, одбачени од својих, избезумљени јер су унутра себе празни, јаловаци дакле, у тим празнинама као одушке налазе у бесу и у мржњи, осећају се сигурним у злу: које су сами, па бомбардују, славе то, а када о томе казују – осмехују се, сликају се свуда, показују сву лаж иза које се скривају…

Како они могу да спавају мирно! Да ли уопште и могу да спавају без тих стимулативних средстава, без разних опијајућих бомбона које их умртвљују? Како они, у мраку, који нам свакодневно чине, како би могли – и да дишу? Ево, та идиотска политика премрежила је свет.
Нажалост, и у нашим свестима, многим, нарочито у превртљиваца, нема јасног програма и система, него се повијамо и ударамо без потребе – сами по себи. Са болесницима не може са поступати на њихов начин! Не треба ићи у сусрет лудацима који, дабоме, и верују – како на оној другој, супротној страни, има истих.
Били су дани лепи, у јуну, и вратиће се опет. Како смо их волели! Али, хоћемо ли се бар мало уразумити, хоће ли овај народ познати себе? Хоће ли наша прејакост, наше погрешно употребљаване речи, наша уздрманост – пронаћи и открити своју стазу?
Време је да одрастемо!
У народу овоме, који данас, крајем јуна, последњег дана у том месецу, ево – разбуктава се, то јест страсти се гранају у различите сфере и подстицаје: власт води игру и готово да слави победу, свуда је расуло на Косову и Метохији, свуда убијају, отимају, злостављају Србље. Често се, дојучерашњи бомбардери – Натовци, а сада и окупатори у улози заштитника раје, чине невешти – када Србе уништавају… Докле ће тако? На митингу у Куршумлији звиждали су председнику републике.
Хајдучка се Топлица не може умирити – ако се и чим се лаже. Чим се обмањује народ. У Куршумлији је поред десетак хиљада становника, бомбардованих готово свакодневно, а уз њих исто толико избеглица са Косова. Реченицом: „Ми ћемо се опет вратити на Косово“ – у којој достојанства и утехе нема, не може се оправдавати оно што се догодило.
Зато је и на улицама београдским – сумрачно некако, шапуће се и деле се неке као позивнице, позива се власт да поднесе оставку. Док на другој страни – највећа ипак несрећа за српски народ, појава Јула последњих година, са идејама застарелим и неодболованим, изиграним раније, делује најчешће застрашујуће. Неке ствари које су се догодиле и које су потрошене, рекао би народ, не би требало данас насилно представљати као Нов Поглед На Свет. Мора се и српски народ бар навићи на неизбежност и у променама, јер се једино тако може настављати живот, а да не буде жабокречина и мучнина.
Онај ко тражи – наравно је да мора и наћи, а ко куца, сигурно је – да ће му се врата једном и отворити! То није библијска бајка него животна повесница. Смисао живота у општем процесу трајања – можда и као једва видљива искра – иако тек тајанствено засветлуца – бар наговештава пут ка новом, бар даје наду у промену, а то је целина. У свим загонеткама животним – увек је наговештај светлости оно што може преобразити наше патње и ублажити свакидашњи бол. Па, хајдемо!
Ходајући, тако, улицама и седећи са другима, у разним друштвима или кафанама и по кућама, осећам како незадовољство поприма и облике неке зачуђујуће не обести – него готово и прљавости. Нема више ни вицева, тако нам драгих и најчешће у мучним ситуацијама употребљаваних и озарујућих. Него баш неко – не више апстрактно него тупаво и зевзечећи се – запрљава достојанство народа. Које може и да се не разуме!

Узвикују, понеки све гласније, како нас уништавају Црногорци, како су сви декани и ректори – они, а овамо траже одвајање. Како би требало рашчистити рачуне, али – како треба поштовати и гласаче.
Нека воде игру и буду на власти – који су изабрани! Па и то – како је време да у Србијици политику воде Србијанци, који су имали, раније, угледне и даровите политичаре. Како нам те разне странке, а без личности за углед и поштовање, уништавају сваки изглед на бољитак!
Присећам се, успут, реченица Метерлинкових о дубоком животу, које сам, једне ноћи – црне ноћи и кишне у часовима бомбардовања, у мају, казивао једној дами, заплашеној превише – ишчашеној, каква тада бејаше. „Требало би да сваки човек за себе пронађе посебну могућност вишег живота у неупадљивој и неизбежној свакодневици. Нема у животу пламенитијег циља. Оно што нас једне од других разликује јесу односи које имамо с бескрајем.“
Иако је тек мали постотак оних који то могу да схвате, или и да негде прочитају, а можда још мање – да сами то осете или предосете! Лакше је тонути или трунути у разноликим месечинастим паучинама и комедијама. Унутрашњи дијалог и са собом и са оном тајанственом путањом а који води ка бескрају – могу да воде, и да уживају у томе, само изабрани!
Прекидам, јутро је увелико освојило дан.
Благословен био, дане овај: тако се зове драга ми песма, исписана, такође, у мучним данима ових тешких година по српски народ.
Благословен био дане овај! Ма какав да јеси.

= извор: из рукописа писца.
Видети више:

Слике са путовања по тзв Новој Србији (Јужној Србији): Куршумила, детаљ рушевина Немањине цркве Свете Богородице, у , новембар 2014.

Слике са путовања по тзв Новој Србији (Јужној Србији): Куршумлија, детаљ рушевина Немањине цркве Свете Богородице, новембар 2014.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s