Даница Марковић

Даница Марковић, учитељица, песникиња, учесник Топличког устанка. На почетку Великог рата, муж Момчило као официр одлази на фронт, а она са породицом стиже до Прокупља, где сахрањује троје од шесторо деце
Награђена је орденом Светог Саве V реда, Српска краљевска академија јој је доделила признање за најбоље књижевно дело, а Богдан Поповић је у Антологији новије српске лирике, строго одабраној збирци, уврстио као једину песникињу, објавивши три њене песме. За разлику од многих, имала је срећу да јој савременици таленат не оспоре, али и несрећу јер га није искористила колико је могла.

Даница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију 20. века и била је, чак и од најстрожих критичара, одмах прихваћена и хваљена. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом. Нису јој на томе замерили. Шта више, поклонили су се њеној храбрости, иако је било и оних који су је “блатили” речима да је особењак који мрзи људе, понекад и цео свет. Истина је да је много тога о њој остало енигма, али они који су је познавали тврдили су да за мржњу није била способна.

Рођена је 30. септембра 1879. године у Чачку, где је њен отац Јоксим, пореклом из Смедеревског Марковца, радио као учитељ и настанио се са супругом Милевом. Али не задуго, јер су се већ 1880. преселили у Београд. Даница је била ђак првак када јој је умро отац, чијим је стопама наставила, завршивши Вишу женску школу (касније Учитељски факултет) са најбољим оценама. Исидора Секулић ју је овако описивала:

Даница Марковић, учитељица и песник

Даница Марковић, учитељица и песник

– Танка као девојчица, обучена пробрано и мало фантастично, лице уско, коштуњаво, с фино срезаним носом, с немирним уснама: растресита, пепељавоплава коса; птичје кривудав врат над огрлицом старинског шпанског кроја, која трпи само дугуљаста лица.

Памтили су је као ведру, скромну и љубазну девојку нежног здравља, која је желела да се усавршава, али нажалост, студије српског језика, историје и филозофије је морала да прекине. Материјална оскудица је пресудила. Већ 1897. је почела да ради као учитељица у основној школи на Врачару, потом на Палилули, а онда у Реснику, Великој Иванчи…
ЗАЈЕДНО У ГРОБУ После Даничине смрти, њена ћерка Марица је сазнала да је Јован Јанковић, песникињина прва љубав, тестаментом тражио да га сахране поред ње, уз објашњење: “Кад у животу нисмо могли, нека бар будемо заједно у гробу”. Њему је она давних дана посветила једну од најлепших песама “О, где сте ведри фебруарски дани”.

Песничку црту није крила од најранијих дана, па је већ 1900. године почела да објављује стихове у “Звезди” Јанка Веселиновића, под псеудонимом Звезданка. А онда се 1904. појавила прва збирка њених песама “Тренуци”, о којој је Јован Скерлић у Српском књижевном гласнику, нарочито хвалећи “Gallium Verum”, забележио:

– Искреност, ретка и смела искреност, искреност коју и људи увек немају, главна је одлика њених песама. И поред неколико пастиша из Војислава Илића, то је оригинална, лична, своја књига, какве се не јављају сваки дан, нарочито у поезији, и двојином нарочито у српској поезији и у Србији.

Писала је тужне песме док је патила за правником и филозофом Јованом Јанковићем, да би ускоро на тренутак променила “мелодију”. Говорило се да је, док је радила као васпитач у једном женском интернату, на прозору угледала младића због којег јој је цео свет стао. Између ње и згодног Момчила Татића из угледне породице одмах је планула љубав, а она је, причало се, изгубила памет. И више никад није била иста. Били су два света. Она је волела француску књижевност, свирала клавир и обожавала Шопена, а он је водио боемски живот, не желећи да га се одрекне ни после венчања. У то време је већ освајала својом поезијом, поклањајући Момчилу најлепше стихове, извињала се другима због његовог медитеранског карактера и латинско-влашког духа, а онда је све мање времена и снаге имала за писање.

књиге Д. Марковић (преузето из "Новости")

књиге Д. Марковић (преузето из “Новости”)


Када је почео Први светски рат, а Момчило као официр отишао на фронт, Даница је са децом стигла до Прокупља. Прикључила се побуњеном народу у Топличком устанку 1917. године, помогла је многим људима, а себи “зарадила” смртну пресуду од бугарске власти, али ју је спасао колега, књижевник Иван Вазов. Као сведок овог догађаја, написала је и објавила Утиске из буне у Топлици.

У Прокупљу је сахранила троје од шесторо деце, који су после рата фактички остали без оца, јер их је напустио и живот наставио са другом женом. Иако јој је Момчило оставио бол и дугове, Даница проналази снагу да пише, враћа се поезији и ”тка” тужне стихове, о лепом официру који ју је оставио. Српска књижевна задруга објављује 1928. године њену књигу “Тренуци и расположења”, а листови “Политика” и “Жена” и свет њене приповедачке текстове. Из њеног пера су изашле многе интересантне приче, које је покушала да одштампа, али у томе није успела, јер су јој туберкулоза и тешка материјална ситуација одузимале енергију. Српска орхидеја, како су је звали, умрла је 9. јула 1932. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу.

Вест о њеној смрти критичар Милан Богдановић је прокоментарисао у Српском књижевном гласнику:

– Била је једна од оних песничких величина које еруптивно наиђу, даду сву меру и после се даље не развијају.

Од 1992. године у Чачку постоји улица са њеним именом, а од 2003. оно се налази и у називу награде коју Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у њеном родном граду додељује за издавачку делатност. И у престоничком насељу Коњарник једна ушушкана уличица се по њој зове, али је поражавајуће да ни многи њени станари не знају ко је заправо била Даница Марковић.

Бугари је осудили на смрт, а књижевник спасао | Прича о… | Novosti.rs.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s