У ОДБРАНУ ЧОВЕКА / Момчило Настасијевић

Заиста, људи смо по разуму, по томе регулатору покрета и односа нашег бића, али зато и опасном разорачу у свему што је суштина људи, по уживљавајућем сазнању, интуицији, која је нераскидна веза суштине себе и суштине света; али, не може се порећи, тек доживљајем узвишења себе или пада, несумњиво смо у ономе што нас, мимо све живо, обележава као бића.
Исклизнуће из свеопштег тока, то, доживети се изнад или испод њега? Или само предигра, неопходни поремећај који води ка неком специфично људском исходу?
Утирање пута, лагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити у чисто људско: што је и чистина и пуноћа себе: живо у пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.
Ово или оно, тек једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини нам је исход умирити се. Без чега тамни од искони смисао нашег немира преобратио би се у бесмисао и беспуће.
И без обзира је ли све ово самообмана једне пуке игре, или сушта истина, кључ је човека ту.

Извор. Сабрана дела Момчила Настасијевића у редакцији Новице Петковићаомчило Настасијевић: Књига четврта: ЕСЕЈИ БЕЛЕШКЕ МИСЛИ. – Дечје новине: СКЗ, 1991.

Извор. Сабрана дела Момчила Настасијевића у редакцији Новице Петковићаомчило Настасијевић: Књига четврта: ЕСЕЈИ БЕЛЕШКЕ МИСЛИ. – Дечје новине: СКЗ, 1991.


Некако упола сазданим сазнамо се, као у неком безизлазном спрегу врћења: колико немогуће сасвим само оно од чега си произишао, па да, као животиња или биљка, нађеш себи испуњења једино у томе, родити се, расплодити се, нестати.
И управо зато што је људско биће оличено сазнањем те делимичне издвојености себе из тока, и што смо сушта тежња остварити се у своме сопственом, човек је урођена неравнотежа која би свом силом себе да се уравнотежи; урођени немир који би свом силом себе да се умири.
Отуда и завршеност лика, што у ствари значи лепоту егзистенције, код свега живог правило је, неминовност пуне истинитости себе; код човека, чак ни изузетак, само видовито сагледавање себе иза прекуженог процеса; само виђење себе из света стварности у свету идеје.

Сублимна стања човека, у којима се доживи истина и правда, али краткотрајно, у ствари само су као нека предахнућа онима који дубоко преживљавају; само прибирање снаге, тренутно бекство из овог реда ствари, кад се у њему неминовно и до краја мора истрајати.
И ко се дубоко проживљава, ко је у пуном сазнању свог процеса, али тако исто и у пуном незнању, томе је: узвисити сс да не падне, пасти јер се није узвисио. То је пут. А исход, утопити се у узвишењу, пропасти у паду. Или (а остварење човека тек у томе је) пребо-лети окушани плод сазнања добра и зла, чедношћу свесазнања наћи се у чедности почетног незнања; адамским крајем затворити круг адамског почетка.
Међутим, кад се ток истине прецепио у две крајности, нити је испуњење прибећи једној, нити пасти у другу; а самообмана заваравати се могућношћу средње линије, привидом примирја споља, кад је унутра непријатељска поцепаност, па чак и рат до истраге; већ је испуњење повратити изгубљену целост, духовно бити једно и недељиво као што смо и физички; и да, без узвишења ни пада, јавни једном будемо у оном што је презамрачена тајна, тајни у оном што је до бесмисла преосветљено као јавно.
Са истином је, или погледати се очи у очи, или затворити их пред њом. Заваравати се да је и једно и друго истовремено могуће, не значи ли, под маском истине, и као по неком изокренутом начелу, упадати у све већу лаж; под привидном исправљеношћу скривати у себи све тајнија и тим тежа искривљења.
Али ко би, иоле свестан себе, смео порећи да, испод свега тога што је сопствени пакао или сан раја, или час једно час друго, не зажиже нас макар само једном у животу, из саме сржи, као неки светли нагон, ма колико лутали, ма колико изокретали, извитолеравали себе на свом путу, крајњи му је смисао, из односа према себи, према другоме, изградити се у интегрални лик човека.
Корен, дакле, и добре и зле коби човекове у томе је што, родив се извитоперен, неизграђен, ненађен, на своме неизбежном путу тражења, изгуби се и изопачи, јер се није изградио и нашао.
И зато што је то тако, и што смо само тренутно, или никад, у пуноћи себе бића, уметност нам је спасоносна, и као творцима, и као онима за које је створена: огледајући се у њој, тек ту назремо свој прави лик.

Од свих тежњи једна је искључиво човечија, ослободити се; од свих путева, један искључиво човечији, пут забране. Те, упркос логици, суштина нам на постављено питање одговара: ослободити и путем забране.
Исконски смисао прве половине људског процеса, кад се чинило да је занавек добио своје камено освештање у Мојсијевим таблицама, у десет основних забрана, спутати себе собом, остати развраћени звер у стези анђела, свим тим очајем скамењености наједном обелодањује сву неопходност даљег тока: из самозабране у самоослобођење.
Тамни смисао човековог пада и узвишења, сагледан са те окуке великог преокрета, неочекивано се наметне као одговор на питање што нам се, хтели ми не хтели, увек поставља: чему све то, самозабрана, пад, узвишење, па неопходност да се ослободимо тога што сами себи наметнусмо, ако не: измождавати самог себе до самоупропашћења или до спасоносног преображаја себе у неки чисто људски квалитет.
Пут је, дакле, човеков: из једносмислености животиње у двосмисао врлина – порок ка једномислености овејаног човека бића „изнад греха и смрти”.

Јер ко је Христос ако не, у последљем тренутку и са чудном тачношћу поклапања времена и простора, остварени лик човека; кад је изгледало да ће наше самонамучено биће до у корен упропастити себе, с једне стране скамењеном лажју једне оклоп–врлине: с друге, изопаченим начелом живота, разорном слашћу сумње; да угушив себе собом, остане од човека само тврди оклоп; да изопачив се у сопственог црва, самом себи најслађи, разједе се до пуног самоуништења.
Ко је, ако не весник или живота или смрти: наставити јединим путем суштинског обрачуна са собом, што је у ствари већ први корак самоослобођењу, или пресушити као биће.
Ко, ако не, у језивој радости неопходног доласка пре времена, остварено људско биће које више нема шта себи забрањивати, јер силом преображеног себе, и телесно и духовно, више не може учинити преступ ни према себи, ни према другоме.

Од Христа наовамо процес човека убрзан је до крајњих граница могућности. Што је у нама хронично дотле било, постаје акутно. Преболети се или собом у себи пропасти. Сагледавши га у пуној истини, и усхићење је у нама и очај. Усхићење, какви бисмо могли бити; очај, какви смо били и какви јесмо. Те, ако се до њега дизало и падало, од њега тек, на један превисоки узлет тма је предубоких падова.
Док се не појавио, потајан у свима, тек назру га најбољи у најбољему што у њима засветлуца.
Кад се појавио, остварен, у пуној видљивости и опипљивости јаве, до у сва срца сазнало се, или је прићи му, доживети га свом крвљу, свом душом, или убити га.
Магновено ста се у човеку разлучивати огрезлост, сва од искони, од онога што је непропадљиво у њему, што кроз миленије и миленије вејало се у потаји и провејавало.
Убили су га: пропало у човеку, значи, иако под непосредним бљеском Христа остаде као парализовано, повешће миленијумску борбу, и у онима који као да пођоше за њим, и у онима који га разапеше и стварно, и мишљу, са оним што у сваком без разлике људском бићу, макар колико се изопачило или залутало, ипак и ипак веје неком непропадљивошћу.

И заиста, од Христа наовамо, поћи је куда било, у шта било, само да се суштински обиђе Он.
Забасати у посувраћености овог или оног ,.убеђења”, ове или оне маније, страсти; или скочањен, у предосећању ништавила у које неминовно води све што није пут пуне истине, грчевито се ухватити за ову или ону мртву формулу разума која, да није дављенику сламка, не би по себи значила ништа; или, расточен изнутра, и у сласти све даљег саморасточења, тим тврђим обручима опасивати се споља, и у томе видети крајњи спас: нека су обручи ту, ма човека и не било.
Па опет и опет, баш оне који га побијају, тим дубље из потаје обузима управо Он: суштински ближи су да Га доживе неголи који под маском Њега иду путем најутанчаније и најотровније посувраћености човека.
Јер је полуистина гора од пуне лажи. Јер подражавати Христа поразније је неголи га уопште не примити.
Зато су се ове две хиљаде Христова дејства препуниле гнусобама у име Њега.

Истину која ти се сама пружила, доживети је ма и за тренутак целим собом: ако не спасе, бар ојачаће те за даљи пут.
Делимичио је примити, или по спољним њеним ознакама, или у неком компромису са њом, не значи ли најгоре: једино што ти се показало као пуна твоја истина, извитоперити у лаж; у отров себи претворити једини лек.
А примити је само у начелу, не усуђујући се до потпуности је и доживити, није ли, од онога што сам као пуноважно примио за свакога, себе лично није згорег малко изузети.
Има нека потајна језа, загазити у последњи чин, макар се тиме указивао и најсрећнији обрт.
И управо тим малко човек, од онога што би му суштински донело спас, ствара све изгледе тим дубље пропасти.

Страшни смисао Христове прераности хоће ли се поклопити са још страшнијим наслућењем задоцнелости Његовог другог доласка: да у ноновљеном Његовом лику човек магновено сазна сву своју пропаст, кад му више спаса нема.
Те веровали ми или не веровали у страшни суд, смрћу ће га несумњиво сваки од нас држивети.
Јер сасвим је друго смирити се собом кад је живот био пуноћа истине, кад се све у себи иживело, као што се смирује животиња и биљка.
А сасвим друго, у престанку себе сазнати не нужан исход, већ потврду своје пропасти: јер сва страхота наше неиспуњености мора се обелоданити у смрти.
Од чега бранити се, ако не најпре од себе овиквих, па од облика живота које смо према себи створили, па од односа у које смо са оваквим собом неминовно морали запасти.
Јер односи нису уистини човечански ако се у њих не унесе оно што јс у човеку најбоље. Из рђавих њих обелодањује се до остварења скривено зло у бићима. И, ако су зле прилике, несумњиво још гори је човек у њима.
У нагону да опстане човек највећим делом, још увек као животиња, сву силину борбе преноси на друге, иако је, ако не доживео, оно бар сазнао истииу да му се пре свега треба борити противу самог себе.
Овако, чинећи то другоме свога добра ради, зло у ствари је и ономе ко га чини и ономе ко га трпи.
У нагону да опстанемо, похлепа је што више награбити, стрепња да нам се награбљено не отме, докле год је игде зле крви од немања. И не знам по чему би једно лакше човеку падало од другога.
У односу човек према човеку, признати борбу за опетанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских односа.

И тако, зло множећи се свима, и у подмуклом виду добра себи лично по сваку цену, човек је на неизбежном путу, или се најзад угушити у самом себи, или доживети, али не више уопштено и умом, већ појединачно и крвљу: истинско добро себи само је оно које се доживи не себе већ другог ради.
И зачудо, што се чини да би разорило до у саме темеље личност, тек то је утемељи чврсто: пуна вредност човека, нешто у чему се сав он доживи, једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо се за друге, да себи најдражи део себе уложимо у дело које ће припасти свима.
Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светином себе посвети друге.
И што се собом у себи не могло, што је место побољшања водило све горему, гле, зачудо се може собом у другоме: испуниги се, наћи себи умирења.
Као да, оно што нас је затварало у саможиви оклоп себе, свом силином разреши се у однос. Неслућена снага отвори се, неслућена готовост, без поштеде сав се уложити. Врхунац личне чврстине, моћи, чистине, тек ту се покаже.
И колика је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.
И на питање, које свак неминовно себи мора поставити: шта са собом, и куда? човеку се указују само та два одговора, само та два пута.


И не варати се: спољни пропис, по општем споразуму узакоњеност овог или оног, у суштини принуда је, с којом се мало ко интимно измирио, од које највећи број у себи трпи као биће, тешећи се да тако мора.
Заиста мора, све док се, од страха неког себе ради, бојимо пустити да у сржи самих нас, и по себи. оно исто изврши се што принудно у виду начела или човечанских прописа натурамо себи споља.
Од онога што би нам донело радост испуњења, приморавајући се умом и споља на то исто, стварамо себи горчину дужности. Зато што суштински не смем или нећу, привидно морам.
И тако, избегавајући и једно и друго, нити рашчистити са собом лично, а ни истински примити споља наметнуту законитост, не иде ли човек и најтежим за себе лично и најубиственијим путем, при чему стара изрека остварује се у све мрачнијем смислу: homo homini lupus.


Те сви потреси у природи, све непогоде, све епидемије, скупа све то, не нахуди човеку колико самом себи худи он.
Изумрети у златној испуњености јесени, овејана је радост исхода, не пропаст.
Док је права пропаст, апокалипса, стрмекнути у сву страхоту неиспуњености.
Казано је једном засвагда: васкрснућеш, победићеш смрт, или пропасти, како никоје живо никад не пропало.
Пламичак непропадљивог, шака правих људи, као иза новог потопа, нека остане по највишим планинама, па и то је човечанство.

Пет лирских кругова

Пет лирских кругова


Јесте, од Христа наовамо у појачаном смо процесу себе, спасти се или пропасти.
Јесте, у самим нама, у нашим рођеним моћима, и могућност беспућа је и могућност пута.
Помоћ или одмоћ више нам неће пружити ни небо ни земља: сам самцит остављен је човек да скује своју судбину.

_______________________________
Доступна је дигитализована верзија књиге  Настасијевићеве књиге!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s