О паду Цариграда, или о Издаји

…”Цариград се не може на мач узети, све и да га султан опседа седам пута са седам страна и све и да му још три јуначке части сијају са чела. Сан речито каже, цар, који буде носио вучју шапу, тај белег српског племена, неће пасти ни од сабље ни од самострела. (Константин XI Драгаш, од мајке Српкиње Јелене, чије је презиме сам себи додао, последњи византијски цар.) Просто зато што се Срби оружјем не могу победити. Тај народ се не плаши несреће, ни ратних справа, ту претње ништа не користе, та луда храброст је у рату свашта кадра да уради, она само смишља како ће у боју славно да погине, а то зацело, сваку рачуницу доводи у питање. Ипак, има нешто што ту срчаност превазилази, има нешто чиме се та пркосна снага може зауздати, има нешто чиме се Србима ратна срећа може украсти. Та коб у коју је ђаво снео јаје, то зло око које само себе урекне, та реч која се свађа сама са собом јесте издаја. Издаја и само издаја. Издаја је против Срба једино оружје, на издају опомиње предсказање, издајом се тај цар од српског семена може везати у девет чворова, та реч у својим недрима крије кључ за капије Цариграда. Оно што је судбином предодређено није непроменљиво, па ако Цариград пресече језик вероломника, ако се на време открије урота мрачних сила, под бедемима града заувек ће сагорети једна велика жеља и луда страст. Само ће остати, беспомоћан и сам, тек један неостварени сан. Ако пак не буде тако, за последњег византијског цара неће бити другог пута до оног што води у небо. Тај цар, рођен да пало подиже и разорено утврђује, испуниће своју судбину гласом части и предачке врлине. Кад капије града буду отворене, кратко ће рећи: ”Град је пао за мене нема више разлога да живим.”, и тим речима ће се преселити из овог света, међу бесмртне.

Заиста, несрећни цар Константин, трагично ће изгубити Цариград, у сенци једне добро организоване издаје, која никада до краја није разјашњена. Ипак, овај хранри цар, који је тако поносно носио презиме Драгаш, у одсутном тренутку ће се определити за рану смрт и бесмртну славу, другим речима, часно ће испунити своју судбину. Пошто ће свој град и себе препоручити милости Христа и сенима првог хришћанског цара, светог Константина, до краја ће јуначки бранити утврде, опседнуте незамисливим ратним справама и опкољене са 150 000 султанових војника. У свему једино збуњује чињеница да тело, скиптар и мач последњег византијског цара, никада нису нађени. Упркос свим настајањима, биће то једина строга заповест Мехмеда II која никада није извршена.
Ма каква била истина, предање каже, херој из последњих дана хришћанског Цариграда, цар Константин, са неколицином праведника се омраморио и у најдубљем сну чека да греси буду опроштени. Мраморни цар спава усправно, скривен на Златној капији у тврђави Седам кула и када дође време, када куцне час, пробудиће се из свог дугог сна.”…
(одломци из књиге ”Месечева роса”, Теодоре Таре  = преузето: Пророчанства о паду Цариграда  )

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s