САНу- Ранко Соколовић

                                  АКАДЕМИЈА СЕ МОРА ВРАТИТИ У СРБИЈУ*[1]

                       

Опредељивање за Југославију значило је пројектовану пропаст за Србију, а САНУ је, у припреми и неговању те пропасти, доста учествовала. Јован Цвијић је, у име југословенства и уз помоћ Краља Александра, случајано закључио да најбољи људски примерци на планети потичу баш из његовог планиског села, а да су сви други-другоразредни! Вук Караџић је 56 процената народа Србије избацио у дијалекат и шутнуо из културе…

Улазимо у заморан циклус избора новог Извршног одбора Српске академије наука и уметности управо у тренутку кад је нестала, по српски народ фатална, творевина звана Југославија. На жалост, ми у њеном благовременом напуштању нисмо учествовали. Напротив, остали смо још до краја затуцани верници и сервилне слуге и дочекали да заједно с њом пропаднемо. Жмурећи на животне промене и не слушајући опомене, доживели смо да нам бивши председник, кога смо због злочина према нама сами морали позвати на правосудну одговорност, допадне на међународни суд као ратни злочинац, а ми као народ дођемо у опасност да нас свет, правним актима на дуг рок, изопшти из цивилизације као губаве агресивце неспособне за живот у миру и демократији. Сада ћемо видети да ли ћемо из рушевина Југославије почети некако да се извлачимо – а ко зна да ли ћемо у томе успети и када ћемо успети – или ћемо због њене ружне судбине, као сажаљења достојне суклате, само и даље запомагати и лице нагрђивати.

Иако с невеликом надом, ово изговарам са жељом да у наш будући Извршни одбор уђу људи који имају спознање и свест да је својевремено опредељивање за Југославију значило пројектовану пропаст за Србију, да је Српска академија у припреми и неговању те пропасти доста учествовала и да је нужно да у свом схватању начини заокрет. А нисам сигуран да ћемо и у овом вучењу бити способни да изаберемо друкчије…

Жртвени јарац

Ево, већ двадесет и две године, поштоване колеге, с поносом и чашћу носим високо звање члана Српске академије наука и уметности. Учинивши ми много више од части, Академија ме је под свој кишобран примила само годину дана после смрти једног злог вукодлака из цртаног филма, који је стотине хиљада људи завио у црно, на чијим сам се злокобним листама налазио три деценије и чије су установе за заштиту сопственог имена и дела биле у пуном законском замаху.

 

Али за ових двадесетак година покушавао сам у Одељењу језика и књижевности и на нашим скупштинама да објасним да, по мом скромном предвиђању заснованом из историјског проучавања, заједничка држава Југославија, обитавајући на телу Србије као њен опак и стално незадовољан паразит, незадрживо пропада и да ће, исцрпивши носиоца и оснивача, неминовно пропасти и то заједно с њеном жалном товарном животињом. Српска академија је тај догађај морала да сагледа отворених очију и да за нас преузме заштитне интелектуалне мере.

Нажалост, то се није десило, а оне чија су се немилосрдна предвиђања овако погано потврдила, академици су дочекивали жучним оспоравањем и оптужбама за зле намере. И Академија је рушење овог државног бастарда дочекала у дремежу и вери да се није догодило ништа важно. Не схватајући у каквој смо се опасности због свог нечињења задесили, она на тај начин није довољно учинила ни кад смо при рушењу Југославије били изложени черупању и батинању, као улични разбојници ухваћени на делу. У другој и трећој Југославији, може се слободно рећи, грађани Србије су постали жртвени јарци надлежни за све кривице.

Историјски слом

Поштовани академици, ових дана одиграо се судбоносни историјски слом, који нас је коштао сто година развоја у цивилизацији и демократији. Тај слом наших глупо изабраних идеала морао би нас бар сада пробудити, иако не знам да ли ће нас заиста пробудити. У многоме заснована на југословенским идејама незрелих политичких идеалиста, Српска академија би се морала одрећи доброг дела своје научнепрошлости, а ја не знам како се она њега може одрећи. Како ће Академија заборавити антрополошки део у науци Јована Цвијића који је, у име југословенства и уз помоћ краља Александра, случајно закључио да најбољи људски примерци на планети потичу баш из његовог планинског села, а сви су други другоразредни? Како ће у историји српског језика и културе избрисати деловање Вука Караџића, који је, опет зарад сопственог планинског села, окљаштрио 56 процената народа Србије, избацивши их у дијалекат и шутнувши из културе? А народ који остане изван културе, неће дуго остати ни у животу…

Ова Академија мора да престане да буде интелектуални бастион југословенства. Она најзад мора да се врати у Србију, где има највише посла. Науке у Србији које сам поменуо припадају, по праву власништва, пре свега нама, а никако нашим мрзиоцима, чак иако нетрпељивост заслужујемо. Ако их се не можемо одрећи, а вероватно не можемо, можемо их у свакодневном научном раду благим средствимареформисати. Далеко од жеље да по саставу буде искључиво србијанска, Академијапо деловању никако не сме да буде АНТИСРБИЈАНСКА, а то досад, како год окренули, јесте бар донекле била. Она мора да се лиши својих савезних претензија, чиме задужује себе да се и даље пре свега, бави пословима изван Србије, увек, разуме се, на рачун нас одавде и на рачун наших послова. Између осталог, такав рад ће и код суседа изазвати подозрење, а према томе више не смемо бити равнодушни; сукоба са светом ваљда смо се већ заситили.

Кад год се дође у такву прилику, сматрам да се мора размишљати и о томе да лиграђани Србије уживају одговарајући реципроцитет на тамошњим територијама? Ово се, усуђујем се да додам, нарочито односи на већ раздружену Црну Гору, чији су припадници – с изузецима, наравно – у двадесетом веку, уз помоћ Александра, Тита и Милошевића, Србију највише задужили. Грабљењем повластица и лукративних места овде и у иностранству, који им се пасивно препуштају, сваковрсним истицањем својих и ниподаштавањем других, нарцисоидним утрпавањем у први ред и млатарањем уверењем да се о свему само они могу питати, црногорски интелектуалци су над нама стекли друштвена преимућства, која ћемо још деценијама трпети.

Александар и Слоба

Психопатолошки поретрети Александра Карађорђевића и Слободана Милошевића, и не само њих, довољно нам говоре колико Црногорци умеју вешто Србији да потуре крваве рачуне за своје мегаломанске лудости и како ћемо ми с њима и у будућности пролазити, не поведемо ли рачуна о историји. А и нигде у распаднутој Југославији, као у Црној Гори, не постоји таква наказна шовинистичка „академија” као што је она “Дукљанска”.

Стога данас не могу говорити о именим кандидата за нове чланове Извршног одбора. Нека имена која сам чуо да се помињу заслужују поштовање, али у односу на ово што сам говорио, чини ми се, нису много другачија од чланова садашњег форума. А и ови садашњи, наравно, заслужују поштовање.

Саветујем, дакле, поштовани академици, да избором нових часника, покушамо сами себи да покажемо да умемо да живимо и изван саблажњивих али опасних конструкција, које могу изазвати само неред у нашим главама и нерад у нашим установама. А неред и нерад неће нам донети добра животу”.

КУДА ПЛОВИ БРОД БЕЗ КРМЕ

Србија данас – почетком јуна 2008-ме године подсећа на брод без крманоша. Заправо, кад сагледате суштину ствари, Србија више личи на брод који уопште – нема крму!

Брод без крме и крманоша плови све несигурније; опасност од бродолома прети, сасвим извесно. Сматрам да ми никако не можемо да се снађемо у овом свету, зато што смо прескочили читав један друштвени поредак – феудализам! У Србији зато никада није створена хијерархија и зато овде нико никога не поштује, чак ни законе. Да није тако, зар би Никола Пашић могао без пардона да каже – Закони су за противници!

Хуманизам и ренесанса Србије заустављени су османлијском најездом Битком на Косову Пољу, о Видовдану 1389-те …

– – –     – – –     – – –     – – –     – – –     – – –     – – –     – – –     – – –   – – –     – – –     – – –     – – –     – – –

Буди ми се осећај велике туге, јер тада није сахрањена само армија витезова (мужеви прави!), већ и једна витална (словенска) цивилизација …

 ____________

[1]Реч академика Драгослава Михаилоића, у САНУ, 13.фебруара 2003.године, “Вечерње новости”,
21.фебруар 2003.године (интегрално)

======== Из рукописа Ранка Соколовића “Златна капија”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s