Бетонирање океана / Мирослав Тодоровић

Боже!  Којим ужадима да се попнем ка Теби, да о Твоју равнодушност разбијем тело и душу?

Е. Сиоран (Пре мене упутио ово питање)

 

БЕТОНИРАЊЕ ОКЕАНА

 

Сустигао ме је на улици.  Обрадовах се.  Поздрављамо се. Причам  како ћу, у нишком зимовнику, сређивате белешке о мом сеоском животу. Док то овде радим не чујем буку, ветар ми хуји у мислима. Чујем птице из дневничких бележака.

Каже  да више не пише. Само оно што  мора, што му треба за факултет.

-Нема сврхе. Нећу да бетонирам океан.

Нећу – казује Н. Писац. Професор.

Негда је писао песме, уређивао часописе.

Завршио студије у  иностранству, -вратио се.

Каже: – Нема смисла овде бити писац. Зато сам одустао.

Зашто да бетонирам океан?

10. нов. 2013.

ЕТО

Седим на бањској клупи. Прелиставам „Политику. Прија сунце у новембарском дану. Злати се лишће у крошњама дрвећа. Опада, мотрим како лелујава на земљу се спушта. Расцвали се маслачци у трави. Мотрим у цвету маслачка пчелу. Прилази старица. Седа на клупу. Поздрављам је. Питам за здравље. Здрав је само онај који није прегледан – вели. Све је болесно, ем болесно, ем пропало. Ово не може нико да разјасни.

Које ово ? – питам.

Све ово – каже. Ову, кобајагу државу. Не знам, нисам писмена, али сам паметна.

Чуди се шта се дешава. Из Пирота је, пензионерка. Пензија мала, ни за себе немам, а деца одрасла траже. Нема посла. Све је упропаштено. Нема  с ким ни да разговарам. Укључим телевизор, шта чујем: Пао авион, страдали, ратују, лопови…ништа лепо. Више га и не укључујем. Људи су чудо, поготово ови на власти. Одакле су се појавили, каква их мајка роди?

Затворили директора који је фабрику упропастио и пустили. Врана врани очи не вади. Страда само сиротиња.

Један, док смо радили, пребаци током дана преко ограде оне гумене сандале.

Ухвате га, с посла истерају.

Умро после месец дана од муке. И бруке.

Ето, па сад гледај куд ћеш?

Ето.
20. нов. 2013. Н.  БАЊА

 

СУЗА

Сунчано у бањском парку.  Стазама корачају бањски гости. Свако са својим бригама, усамљеници које је сунце измамило у парк. Понеко се упути ка Стази здравља што врлуда уз падину брда Коритњак.

Злати се лишће у крошњама, лелујаво пада у траву и тишину.

Пред поштом цупка дечачић, мотри стазу, ишчекује.

Стазом стиже старица, тешко хода, на штаке још се привикава.

– Мајка ме послала, да нам даш пензију- каже дечачић.

Стигао из Ниша, каже аутобусом.

– Даћу – каже бака. Пружа руку да помилује дечачића.

Штака пада на бетон, јекне. Дечак се сагиње да дохвати штаку.

– Ште ћете када ја умрем? –пита.

Дечак држи новац у руци.

– Па ја ћу, бако, да порастем – каже.

На избораном лицу старице заискри суза.

Нишка Бања, 22. 11. 2013.

         ______ Из рукописа Мирослав из Трешњевице  САНДУК ПУН ТАМЕ…

ЛеЗ 0007610

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s