ПРЕПИСКА:ИЗ СРЕДИНЕ СТВАРИ
Мирослав Лукић – Мирјана Стојисављевић
ОДАБРАНИ ФРАГМЕНТИ
…nov 5, 2021 at 12:13 PM Mirjana Stojisavljević > пише:
савјет из сна да пјесма мора да има лајтмотив!
Само сам почела да читам твој сан и затечена била тим савјетом из сна да пјесма мора да има лајтмотив! Да, види Пјесму над пјесмама како има свој лајтмотив. То пјесмотворство јесте дар, али и вјештина, tehne. То поетско знање се стиче, али се и пројављује. Једном сам написала једну студијицу о Костићевој Санта Марија са насловом „Искон и смисао Санта…..“ и спознала да је он све своје умијеће, сву силу од забрањене љубави, сву стрепњу од скоре смрти коју је слутио, напокон, све своје снове у којима му је она долазила, а он их грозничаво биљежио на француском, да не би олако пали у туђе руке, он их је биљежио у ДНЕВНИКУ СНОВА. И можда та пјесма над пјесмама никад не би ни настала да га његова Дулчинеја није у сновима походила, а они изгледали као на јави.
Што кажеш о силини снова који су за посљедицу имали добре пјесме*, мој коментар би био кратак; ти снови, такви снови су небоземни, они су шапат духова, који најављује право стварање. То нас нека виша сила са другог, трећег неба походи и куцка нас у то болно раме, да устанемо и забиљеживо тајне цесарствија небескаго које нам се пројављују кроз снове,
Не мислиш ли?
Како коментаришем док читам писмо, све похвале пјеснику за ову о Косову, Иронијска жаока баш за похвалу,..
*
…..О УКОЧЕНИМ СПОДОБАМА…
Професори, те укочене сподобе које су прогутале метлу, које се читав живот хране страхом младих студената и нарочито студенткиња, који су искусили шта значи моћ њихове шаре у индексу, којима је сасма свеједно шта ће бити посљедица његове оцјене.Како сам само имала мукотрпан пут у науци зато што сам женско које се није знало да плаши и није дало уплашити, Заузврат добила сам тему за докторат о којој У СВЈЕТСКОЈ НАУЦИ НЕМА НАПИСАНОГ НИ ЈЕДНОГ РЕТКА. Дођем у Београд и сједим са ментором на кафи код Грчке краљице и онако већ поклекла питам га како бих могла да урадим тај докторат, а он ми само смјешкајући се понавља; Знаћеш ти то, знаћеш ти то!А сорбонци још са својом умишљеношћу. Па знаш ли да је српску културу након првог свјетског рата упропастила та плејада „паризлија“, наших који су послати на студије у Париз па се вратили комлексима више вриједности да потом канџијају по свему што је национално и домаће, Скерлић по Бори Станковићу, на примјер. Срећом, вријеме, стари крвник, поравна такве.
__
РАЗДЕЛНИК, УМЕТАК
*Ево нешто и лепо, ведрије, много ведрије: налетео на ово на једној друштвеној мрежи:
Tosic Ankica
прије два сата Suncokreti se okreću prema položaju sunca. Drugim rečima, suncokreti „jure svetlost.“ To verovatno znate, ali postoji još jedna činjenica koju možda i ne znate. Jeste li se ikad zapitali šta se dešava u oblačnim i kišnim danima kada je sunce potpuno prekriveno oblacima ? Možda mislite da suncokret uvene ili okreće glavu prema zemlji. Je l’ vam ovo palo na pamet? Pogrešno razmišljanje. Dešava se sledeće, oni se okreću jedni drugima da bi delili svoju energiju. Priroda je neverovatna . Zamislite kako bi bilo da ovaj model primenimo u našim životima. Mnogi ljudi su neraspoloženi, a najranjiviji ponekad postanu depresivni. Kako bi bilo da sledimo primer prelepih suncokreta? Podržavaju i osnažuju jedni druge. Priroda nas toliko uči. 
Оцијениле су 3 особа
Едиција Заветине Ето то би могао бити најсликовитији опис највишег смисла на овом свету, који мора имати утицај и на онај?
Дакле само недостаје слика, покушаћу да је додам: ево успело.
И сунцокрети нас уче да је, у суштини, Љубав најуниверзалнија карика космоса.
*
ТРАГОМ СУНЦОКРЕТА И ГОЛУБИЦА У СУНЧЕВОМ СПЕКТРУ, и коментари
Драга Мирјана,
Синоћ сам заспао раније но обично, пробудио се око два после поноћи, била су нека обавештења, на тел. И твоја Фуснота. Онако сањив је читао и прочитао до краја, покушавајући да се сетим шта ме је пробудило. Звук телефона – не, сад схватам, јер је био искључен, или сан који је морао бити застрашујући, као претходне ноћи. Како ме саслушавају – не знам због чега? или можда нешто још ружније – повремени бол у костима десног рамена и руке? Па ипак заспао сам некако. И спавао све до пола седам, пробудивши се из неког дугог сна, због кога морам бити грешан што га нисам одмах записао. Ево зашто – због краја тога сна – у некој паланци, можда на њеном, крају, лежали су крај пута у трави, два човека, али ја се сећам само оног налик на трбушастог покојног глумца Павла Вујисића и певао рефрен неке песме, која је звучала некако познато, дивно, тужно, и опоменуо ме је да тако треба да се пева, песма мора да има лајтомотиве, али ја сада више не могу да се сетим речи те песме, и тог упуства певача како да се пева. То је обичан човек из народа који је на најједноставнији начин, као сељаци из Шоплука, објаснио велику тајну поезије. Узгред, ја више не водим дневнике, не записујем шта сањам и шта ми се догађа, као што сам чинио као студент и као млад професор годинама, после. И видео сам једном, кад сам те дневнике преселио на село, да сам ја, најбоље и најубедљивије своје песме писао на основу снова које сам сањао. Јер из снова дувају ти тајанствени, немогући и неописиви ветрови јачи од кошаве, урагана и великих олуја. Сањао сам и своје часописе, прво сам их одсањао, па онда покретао…Обично, претходних дана, када устанем прво одрадим фискултуру да се размрдам, јер ме онда десна рука мање боли. Али уместо тога, машио сам се књиге песама „Магла“ умировљеног професора унивезитетског из Ниша Стојана Богдановића, доста старијег од нас, од мене. Томе човеку необичне судбине, судбина ни у ком случају није била наклоњена, не зато што је рођен у једном крају коју су југословенски комунисти на перфидан начин скоро затрли, у Шоплуку или Горњем Браничеву српском. Доње или Ново Браничево је Пожааревачки крај из кога сам потекао ја.
Елем, томе сам писцу као песнику доделио књижевну награду „Дрво живота“, првих година те награде, која је додељивана, кад се све књижевне награде издодељују, и која је имала симболичан смисао. Замишљена је као антибирократска. Коректив…
Погрешио сам што сам пожурио и доделио му књ. награду ДРВО ЖИВОТА за прве четири песничке књиге. Требало је да сачекам и да му за ову књигу доделим ту награду, која је својеврсни Дон Кихот међу духовима хиљада српских књижевних награда. Дивне је ствари опевао – и написао о песницима, о отаџбини…
Ево за тебе једна кратка песма
ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ
Човек и жена могу да лете
Ако су заљубљени,
Ако су блесави,
Или ако су нашминкани.
И следећу годину ћу дочекати сам,
Не умем да летим…
Нека га бог поживи, драга моја, тог песника који је наравно сасвим друкчији од мене… додуше, он не кука на ту своју приватну судбину и случај, али се све то прелама, кроз његов живот се преломило много тога. Оца су му убили Немци, сина једница ко зна ко?Ко је родитељ, постаје таоц судбине, ако има децу. Ја сам то дословно схватио, када су мог старијег сина – доктора стоматолога Миту Лукића (1981) као ученика осн. школе у Београду ухапсили полицајци са калашњиковима. И спровели у полицијску станицу Раковица. И тамо ме псовали кад сам задихан право из школе у којој сам радио на другом крају Београда стигао, како то васпитавам децу! Мога су сина чували са калашњиковима, еј! Када сам питао зашто су ми сина привели, рекли су ми да не питам много; стрпали нас у комби и одвезли у градски СУП.Тамо ће све да се разјасни! Уместо да одем на београдски сајам књига, на промоцију књиге млађег брата Александра Европа (Време књиге), ја чекам све до поноћи да инспектори утврде – шта? Наводно трагали су за неким момком из Бања Луке криминалцем. Како се тај зове? Исто као мој син?… – То је било упозорење, мени. … Ударају тамо где си најрањивији… Извинили су се. У Градском СУП-у због погрешног хапшења. … (….)
Да не понављам.Морамо живети много опрезније…него до сада… Ја могу наравно, публиковати твоју ФУСНОТУ (текст који си послала у претходном писму…али не одмах…, има времена!)
У песми ПЕСНИЦИ, Стојана Богдановића која почиње овим стиховима има Истине, коју „успешни“ и „каријерни песници“ заобилазе…
Ових дана чудна чуда догађала су се У земљи Србији:
Једни крчме Косово,
Други га поклањају,
Трећи га отимају,
А има и оних који га бране,
Њих анатемишу,
Те оних који га ко бајаги бране.
Комунисти су најчвршћи у ставовима,
Увек прогласе победу
Кад год нешто крупно изгубимо…
Е, сад се стварно извињавам. Баш сам одужио!“Живот је највећи издајник“ каже песник Богдановић у једној својој песми. Завршава се овим стиховима:“Песник није разбојник, / али има ствари које/ само он може да разбије! // Од песника се ваздан нешто очекује!“ (стр. 42) Има и једна добра песма истог песника о ходочашћу у манастир Хиландар, добра и дуга, али и две песме подуже, ПУТОВАЊЕ У БАЊА ЛУКУ и ПО ПОВРАТКУ ИЗ БАЊА ЛУКЕ….
Потресне. Нико тако у нашој књижевности није описао свога очуха, или рођеног стрица јајару или како већ – тако нешто, али ни изблиза тако као Богдановић, или Милисав Савић у својој књизи-првенцу, „Бугарска барака“ … Обнавља се српска књижевност, хвала Богу, кроз своје мученике писце, бог их чувао и сачувао…
Извини због грешака. Писао сам директно, мислећи да ћу моћи да укратко напишем нешто… али ето…Ако имаш неке кратке записе, нешто што може да се објављује, пошаљи – ја бих волео да ми је судбина друкчија, да имам пара да могу да прештампавам своје и твоје књиге и рукописе, али… комунисти су постали капиталисти, и они сада и даље кроје капу како би рекао наш народ….То мора да се промени… то није природно. нико није поразио Србе у целини гледано, као . у суштини – Дубока рупа дубоке рупе… (Кад морам да пишем индиректно…)
PS.
Ако понекад пошаљеш нешто, одломак или слично, пошаљи и неку своју фотографију. Да објавим уз то… Ако мислиш да је то у реду… Многе су њиве наше културе, књижевности и науке запарложене, или засејане ГМОМ… Зато треба да они људи који имају талента и образовања, знања и вере, љубави, и изагробне љубави, да шире Истину …
пет, 5. нов 2021. у 11:06 Мирослав Лукић
(Наставља се)
Тако бисмо могли да допишемо, и да додајемо и друге фрагменте којих се накупило током минуле две године. Јер ако то не учинимо – понекад ми тако сине кроз главу – све то може нестати у неповрат. но све се не може ни објавити, нешто треба оставити и за после, кад нас не буде овде где јесмо.
али ко ће ту бити и шта ће онда бити?Наравно – и пре свега – и са нашим објављеним књигама и необјављеним рукописима? Али и са многим другим стварима?
Имајући у виду застрашујуће „агенде“ које круже изнад наших глава, као орлови лешинари. Изнад сваког појединца и многих народа, малих и великих… Орлови кликћу и круже све ниже. Па је и природно да вриштимо, и да се чује наш врисак…
РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ 