Оцеви и синови / Белатукадруз

ЛЕТЊЕ ФЕРИЈЕ

је започело предивно, а онда је уследио изненадни обрт који је
изазвала очева зловоља. О, то жариште у њему, тај неугасиви зли
огањ, увређен понос; наглабања; потреба да направи сцену,
сцену!Стално смо били у неком вештачком, бесмисленом сукобу.
Вероватно је тешко прихватао моје сазревање; разлике у карактеру,
образовању, схватању вредности – око тога смо се кавжили. Разлике
су огромне. Друкчију је будућност желео за мене. Сигурнију – разумем
ја то, али ни ја нисам могао против својих најдубљих инстиката,
склоности.
То што је прекрило поље као бујни бокори булки, толике моје
планове стваралачке, он је отписивао на свој начин.
Наносио је зло, мислећи да ме може уразумити…
Више је веровао у пуно чекмеже пара, него у празне снове о
слави у будућности…
Заправо, отац појма није имао чиме са ја бавим и на чему
радим. Згражавао се мојим рукописом, био је поносан на свој писарски
рукопис.
Једном је прочитао ову белешку, јер је бележница била
отворена на мом радном столу, а ја сам био одсутан.
…Најглупљејерадитипосаозакојиверујеш дајебесмислен. О, такав је посао купљења сена… Пекао сам се на сунцу,као врабац у пламену, слушајући неуморни монотони симфонијскиоркестар шумских ливада (зрикаваца) и грличино гррр, грррр, гррр…Зељастом ивицом брега, седи пастир гонио је стадо на пашњак сабременом облака на леђима (оптичка варка). Хоризонтједрхтаоодјаре, каопсећијезик. Шумебагремаделовалесукаонеконепрегледнозеленоморе, комесеподкожузавукаозефир… Мојбрат је набрајао народне називе планинских цветова; мени сечинило да су неки називи оригинални, а неки сасвим неадекватни,глупи…
-Ситнице, крпеж; читај ти, баћо, Јанка Веселиновића и Сремца…
Тако је отац говорио са неке старинске висине. Пукао бих од
смеха, наравно, да нисам осећао и знао да је он мислио сасвим
озбиљно; да би га мој смех увредио…
Да су наши реалисти мали писци и врбови клинови, то сам
ја схватио још давно, читајући обавезне нумере из школске лектире…
Моја мајка је била сасвим друкчија; пре свега, никад није
волела да се зачикује, да се прави превише паметна и да досољава.
Ако бих узгред започео причу о шумском цвећу, (кад би била орна за
причу), надовезивала се са таквим причицама и појединостима, које
јеувектребалодазабележим, штојанисамчинио. У ујкином дому
је било разног цвећа. Најлепши примерци црвеног, белог, плавог и
жутог багрема. Жут багрем је цветао по крову ујкиног дома,
раширивши се по црепу као купина, цветајући угрунцима, како каже
мајка (гроздастим цветовима)…
Ево како је описивала змијино цвеће: Има облик маленог бора
са јасно плавим цветови ма у виду клепетуше, које штите ситне и
оштре бодље, као пчелиње жаоке…
Или: Богородичино цвеће је већ мало теже описати; то заправо
није бели љиљан, како стоји у Вуковом преводу Новог Завјета, већ
неко ситно купињасто растиње, са гроздастим прљавобелим цветовима,
налик на слеђени сладолед…
Са висине обронака Хомољских планина лепо се виде многи ланци брегова; неки се губе у даљини и густини врелог и уститралог летњег ваздуха, као врх Фика и Церетера, на пример…
– Јебали те Власи и Цигани; јесу ли те они направили?Што буљиш само у том правцу?…

Хомоље је за оца било – архитектура, становништво, природа
– тамни вилајет; мрачна пећина из које треба изаћи на видело. Свет из
кога треба побећи. Додуше, кад је био добро расположен, кад би се
присећао својих путовања у Хомоље (из Нереснице преко Фика), или
када би се присећао преласка Мироча, када је трговао стоком и путовао
пешке у Неготинску крајину, онда га је требало слушати, јер отац је
био окат и памтљив човек; што је видео, видео је…
– Зар међу Српкињама нема лепотица?
Узалудно је разумно говорио. Говорио је у ветар.