Димитрије – Мита Ракић (Мионица, 15/27. октобар 1846 — Београд, 5/17. март 1890) је био српски књижевник, преводилац, политичар и економиста, министар финансија.
IX
МОМИНА КЛИСУРА
Од Врање у Лесковац, идући низ Мораву, рачуна се обично 16 часова, али, „какав хат такав и сахат”, стиже се и раније, каткад и за 10 часова.
Ја сам се упутио овим путем.
Насип иде све левом страном Мораве, поред огранка Лепенице планине. Десно је Морава и њена родна долина, окружена планинама. Ту је Курбевца, Превалац, Црни Врх, Масурица, Власина, Чемерник и Ширена планина, а с лева је Лепеница, Пољаница, Мијовачка и Кукавица планина.
Сниже Два Брата, за по’часа десно је вис Превалац, а лево село Прибој. Њих двоје стеснили су овде Мораву и начинили као неко ждрело.
:Од Прибоја до у село Стубол, на лево с пнута,ваља поћи 20 минута.
У овом селу, западно од пута, на видику, на врх једне високе стене, стоји једна мала црквица. Под њом је Морава и њена долина, а према њој су, с ону страну . Мораве, ридови: Врлостран, Рђавица и Острц. Село је иза ње, по часа далеко, међу бреговима.
Црквица је 17 корака дуга, а 5 широка. Има двоја врата с јужне стране; покривена је плочама Некад је имала две препрате и стари живопис, а сад има иконостас од пре 15 година. Кубе није никад имала.
У њој нема ништа од старине.
Црквица се зове Свето Преображење,или,популарније, Маркова Црква.
Народ прича да је „ово задужбина Краљевића Марка да је он цркву градио, али не ‘ дочека да је догради’ него погибао од пушке коју је видео у Циганина; да је. јахао „на Шарка у Прилеп, те донеја скроб на мајстори”; да је „Шарко летеја и Марко донеја скроб тако врућ, те један . мајстор умреја од скроб“ ; и да се гроб томе мајстору до скора знао.
Сељаци много причају о Марку. Између осталога, да напоменем ово:
Марко је био на Косову, причају овде, и испрва се борио, па после престао.
„Прашувала дружина Марка :
— Море, Марко, што не бијеш Турци? Или нећеш, ил’ ти Шарко не може ?
„А Марко им рекаја :
— Море, дружина! и ја хоћу и Шарко ми може, ама Бог не да : сам Св. Јован иде по напред и вели да одступиме”. ..
Како је лепо очуван спомен о неверству Марковом и династичким претензијама његовим! И како се сиромах добродушни народ стара свима средствима да опере свога идола од прљавштина које је починио! Марко служи Турцима и гине за њих, не за то што је издајник и не ваљалац, него што га је отац проклео, кад му није хтео досудити царства, што се дакле „стекло” оно што му је он рекао, што је тако судбина хтела! И Марко се не бије на Косову , не за то што држи страну Турцима, него што му сам Бог не да, што Св. Јован тако наређује!
Народ увек има своје идоле, и имаће их у сва времена. Нама демократима није баш најпријатнија ова појава, али, с моје стране, ја се мирим с њом, Ја само једно жалим, и мислим да је то увек за жаљење — што је народ обичио несрећан у своме избору. Он одене свима врлинама и овековечи свом појезијом својом баш онога који је најмање достојан тога, или, још више, који, као Марко, заслужују кроза сва времена сав гњев народни. С друге стране, народ осуђује и проклиње оне људе,који су му можда највише добра учинили и који су га најродољубивије служили. И, што је најгоре, не само што је сувременост неправедна према оваким људма, него и само потомство, у нискости равно сувремености, одриче им правду. Није доста што се опајгора фортуна окреће само средњем и лошем, каишарима и нитковима, него и голем-историја, као што је цеде услужни духови, осуђује све што је високо и идејално, све сањаче и идеологе, а уздиже веште мућкавце и подле кукавце. Тако је свету, и мора ваљда тако да буде.
__
Од цркве Краљевића Марка низ Мораву , једно 20 минута у Лепеници, код воденице, 5 минута с путај на јужној страни, у једној големој стени , има урезана црквица, 6 корака дуга и 3 широка, изрезана у самотвору камену. Улазак је био са севера, али се стена с те страпе одвалила, и сад је црквица отворена. На два три места познаје се траг од старог лепог живописа. Две стопе поврх цркве, има једна «дупка» (издубљен простор) колико врата. и у десно више ње друга једна толика иста. Изрезане су и издубљене правилно као прозори. Пред црквом има један велик стар брест. Десет корака не дошав до цркве, у стени, за 4 хвата високо, једна „дупка” колико прозор и унутра пространа одаја.
Ништа се не зна о овој цркви, осим да је била «латинска“ и да с.у у њој (ваљда у оним дупљама) седели многи калуђери.
__
Од Лепенице пошав даље, долази село Делово, лево, и Јелашница са својом реком и својим висом , десно; потом, лево, село и река Сува Морава, па село Руживка, па Владичин Хан (владике Пајсија врањанског, сада у Скопљу). Од Владичиног Хана пење се уз брдо на Калиманце, караулу турску на једном вису. На аустр. ђенералштабној карти погрешно стоје најпре Калиманци, па после њих Владичин Хан; на против је.
Код Калиманаца престаје питома долина моравска; и одатле управо настаје клисура коју Јеротије Рачанин, путујући у Јеруоалим, зове на уласку лесковачка,- а на изласку врањанска клисура, Хан масуричка, наша војска грделичка, а ја је зовем Момина Клисура.
Мени се увек чинило да није право звати овако велику клисуру ни лесковачка, ни врањанска, јер су оба места далеко од ње, ни масуричка, ни грделичка, јер су и Масурица и Грделица на уласку у клисуру или на изласку њеном, — како ко откуд иде. Најмање је правилно звати грделичка, јер се ово место не зове Грделица него Грдилица или Грдилница.
У Троношцу (Гласник V, стр 105) има једно место које ће се тицати ове клисуре. – ,
Кад су краљ Владислав и Сибињанин Јанко пошли, 1444, на Турке, Ђурађ Бранковнћ не пристане уз њих него се уклони у горњу Рашку ( ….), затвори теснаце и пусти Маџаре да прођу кроза земљу његову. „Потом се спусти за њима до тесних врата која се зову Момина Клисура , и заповеди да се по свима тврдим местима утврде путови и заседе”. И мало даље: „Ђорђе Скендербег договорио се био с краљем Владиславом да му преда сву војску турску којом је заповедао; но Ђурађ, не знајући за то, нападне Кастриота у тесним местима (по свој прилици баш у овој клисури), и ту га потуче. Кастриот окрене другим путем да проведе своју војску; по деспот га стигне близу Куманова, ту се опет побију, али нико никог не потуче”
Ја .бих рекао да ће Троношчева Момина Клисура бити ова овде, а не она друга под овим именом која је далеко ниже од граница и садашње и Ђурђеве Србије.
Момина Клисура води право на Куманово , а зове се тако због моме која се окаменила.
1 Гласник XXXI, 298.
Мома је на средини ове клисуре , управо онде где је она најужа и највише клисура. Приличније је да се по њој, која је у средини и на оваком месту, зове овај кланац, него ли по местима с крајева његових.
Осим тога, што није најмањи разлог, кад су наши. праоци пре четири стотине година звали ову клисуру Момином Клисуром, не би требало да ми, који смо ушли у дедовину своју, бришемо спомене њихове, него на против да их чувамо и васпостављамо.
С карауле калиманачке, с брда које се зове Уши, спушта се стрмо у Момину Клисуру, остављајући за собом реку Масурицу која тече кроз планину и предео истога имена, у коме је било неколико села арнаутских. Лево је село Мало Кржинце, ниже њега Кржинце са својом речицом коју даје Морави; за тим Летовиште с речицом летовишком, па Јастребица с речицом истог имена; ту се гради једна велика окука, после које долази мост и хан дупљански, где пут прелази на десну страну Мораве.
Ово место ми, војници, зовемо Џеп, и овај хан џепски хан, и овај мост џепски мост, — све погрешно!
Пре свега, мештани не кажу Џеп, него Џепа; по том Џепа није овде, него мало ниже одавде; а џепски хан је ниже овога, једно петнаест минута унапред.
Ово је пак атар села Дупљана, и овај хан зове се дупљански хан, а мост дупљански мост.
Али ми за то ништа не разбирамо, него, на чудо овоме овде свету, преокрећемо имена и премештамо места.
Не дошав до моста Дупљанског, на десној страни Мораве стоји Момин Камен. Њему се може прићи од хана и моста дупљанског , једном стазом на подножју високе чуке, која се зове дупљанска чука и .која се рони. Свега да има пет минута поћи.
Момин Камен је самотвора стена, која. изгледа, нарочито кад се с пута преко Мораве гледа, као женска прилика у плашт увијена, два пута висока колика у природи.
И о овом Момином Камену слабо ко уме да прича Многе сам људе запиткивао, и нисам задовољан с овим што сам чуо; чини ми се да они не знају шта је управо било.
Кажу, ту на обали Мораве била кућа у којој је живела мома.и мати јој. Један велик камен стоји на том месту, и .то је, веле, остатак од те куће. Мома била хубава, и једног дана белила платно на Мораве, а Турци ишли оздо низ Мораву; мати момина била горе на врх чуке и хокала мому да бежи; мома не хтела да бежи (једни веле за то што је међу Турцима био и неки млад Турчин кога је радо гледала), а мати онда, да мома не падне шака Турцима, рекне: «Да Вог да се скаменила и ја, и ти, и платно ти, и све што је уза те! ”
У оно време клетва се примала, и мати се окамени горе на чуци, одакле је ћерку хокала, а мома доле на реци, где је платно белила, и окамени јој се на глави савијена труба платна, и пас који је био до ње, и корито у ком је платно прала, и праљка којом га је лупала и испирала.
Корито је Морава, ту скоро, песком засула, а остало се све види, тј. бајаги је налик. Не види се само скамењена мајка; кажу да је и она била па се обронила.
Цела ова прича види ми се без смисла. Не налазим довољно разлога за што би се окаменила и мајка зајед но с ћерком, а и ова није бозна шта згрешила да би заслужила да се окамени. Чини ми се да приповедачи крију од нас прави узрок , или можда одиста не знају како је по реду било.
Јеротије Рачанин, путујући на свети гроб, пре 176 година, прошао је Момином Клисуром, и чуо је бољу и паметнију причу Он вели: «Ту видесмо окамењена човека и девојку, и рече нам старац да је кум с кумом сатворио блуд, па се тога ради окаменили.1 Ово већ има смисла.
Само куд се део кум? Мора да се, као и мајка момина, обрушио за ових сто и седамдесет година.
Ово је причао Јеротију Рачанину старац од 120 година, коме су се «три пут зуби мењали, па нарасли како у детета, и два пут му брада опадала, па нарасла, и има сина сеђег од себе, и вели да није Турчина видео, ни харача дао, ни вина кадгод пио, него пасао овце у планинама.”
Дупљански је хан, рачуна се, на по пута између Врања и Лесковца. Ту се обично пада на конак. Место је врло тесно. И с једне и с друге стране стисла каменита брда, која су оставила само толико места, колико да Морава прође и да се, крај ње, прибије уза стену дупљански хан.
Мост је врло добар и леп, има солидне камене тумбасе, патосан је лепо гредама, а обале су му утврђене тесаним каменом.
Пут је овом клисуром тако добар и тако лепо страном усечен, да је на част Митад-паши, који га је пра вио, „Пропиштасмо, говорашс ми један Турчии с којим сам овуд путовао, пропиштасмо сви из реда, и Турци и каури, и градлије и сељани, док овај пут направисмо. Митад-паша је лично излазио и надзиравао куда се пут просеца и како се насипа; често је исправљао инџинире и није им давао да хватају други правац, него онај који је он уочио; а пролазећи мимо кулучаре, обично је го- ворио: „Знам да ме сада проклињете, ама ће доћи време кад ћете да ме благосиљате!“«И гле, одиста, додаваше мој друг Турчин како се сада рахат и лепо возамо овуда ја и ти! ”
1 Гласник; XXXI, 298.
__
По часа од дупљанског хана наниже, на левој обали Мораве, западно од ње, село је Мртвица.
У овом селу, на једном каменитом брегу, управо на самом камену који је 10m висок, има црквица Св. Богородице, нојој је прва препрата стара и Зm дуга, а друга. нова и 5m дуга; широка је 2 m .
Ово је, кажу, врло стара црквица , али се не зна чија је и кад је зидана Поправљена је (друга препрата) од 1837 до 1843. Ова новина зидана је лепим тесаним каменом а стара обичним.
Пред црквом су стене колико куће; црква је сама на врх једног каменог језика, 50 корака дугачког и 20 широког. И с лева и с десна (севера и југа) дубоке јаруге, да је страх надвирити се и погледати их; с истока се прострла раван моравска, а преко ње се дигао рид Гариње; а на северу је рид Тумба репишка; југозападно је Остра Чука; западно рид Коњарник.
Прича се да је црква прављена доло у равни, на јужној страни, али она у јутру осване горе иа стени; тако је трипут грађена доле и трипут искакала горе, док је, на послетку, нису начинили ту где је хтела.
У цркви се не види ништа старо.
Иконоотас је нагрда од пре 10 година.
С југа и запада цркви граде ходник, који још није готов. Стубићи су од тесаног камена.
У овој цркви нашао сам и узео:
1 писано јеванђеље, на пергамену, по језику судећи из петнаестог века ; и 2 комада оштећеног и спред и страг рукописа из истог времена, који као да је некакав октоик , — па малој осминп, на пергамену.
Ове старине предао сам, по налогу г. ђенерала К. С. Протића, народној библијотеци.
__
Од Мртвице један час на запад, у Јастрепцу, црквина је Спасов дан.
Од Џепе на исток један час, има село Мањак и у њему манастириште Св. Јован.
Од Мртвице 3 ½ часа на североисток, манастириште Лични Дол.
__
Један час наниже, на левој страни реке, у брдима је село Репиште, и у њему, у дољи , у једној ливади, на једном малом чукарку, једна црквина, зид јој „поголем од човека.” Ту је био манастир, а не црква, и звао се Докшан-манастир; „има га у Стамбол, на ћутук.”
Јеротију Рачанину био је десети конак «под манастир Решитски“. 1 То ће без сумње бити овај манастир репишки.
Овде је с леве стране клисура, са запада планина Кукавица, а с десне, с истока , Добропољска (на карти Ширена).
__
Изузев код дупљанског хана, Момина Клисура , ма да је стешњена високим бреговима, није дивља ни каменита; на против, и једном и другом страном, које су врло стрме, насељена су, између шуме, села, из којих провирује кроз орашје (ораха је овде пуно као шуме) гдекоја кућа, брвнара или кровињара, а, поврх брегова, њиве и ливаде висе не друкчије него као да су о клин обешене.
Целом клисуром, поред пута, има пуно ханова; може се рећи на сваки десет минута долази хан, а местимице има их по неколоко један до другога. Све су то јадне и прљаве куће, које нимало не одговарају оним појмовима о механама које.смо ми стекли благодарећи Н. Христићу. Но и ту се већ осећа дух који из Србије пири: кад сам први пут овуда прошао, све је било као и за Турака; после два месеца, већ су се сви ханови почели кречити, и на наш ред дотеривати , већ су пограђени астали и столице и изнесени на доксате пред хановима, те маме путнике да одморе коње и да прогуну по коју.
Чудновато је само откуд оволики ханови у овој клисури која највише да хвата осам часова пешачких. Кажу да их је било преко седамдесет, али су за време борбе многи порушени.
1 Гласник XXXI, 298.
Али кад се мало пропита, онда се види да није ни мало чудновато. Пре свега, ти су ханови, махом, својина сељака озго с планине; то су управо њихове пивнице. Они нису могли очекивати да се путник и трговац пење горе у планину, него су спустили доле на пут своје вино и жито које им је на продају ; па , како су овде куће обично задружне, то когод из куће седи у овој пивници, и крчми по мало путницима. Турци пак нису имали, као ми, уредбу механску, те да једном даду а другом да крате да механише; него су пуштали да каури раде, знајући да се од њиховог рада пуни и хазна царева и кеса бегова. Осим тога, ова многобројност ханова годила је ћефу турском: сваки хан у овој живопионој клисури има своју особену ситуацију, сваки има други видик , другу око липу, друго брдо, други орах, други поточић; аТурчин, који је тако жељан теферича, и који мора да има свој ћеф, он не трпи наш униформитет, него сваки, кад пада на одмор или конак , тражи оно место које он милује и онај хан који је њему у ћефу
Али док наша уредба механска проради и у овим крајевима, и овде ће све бити друкчије.
__
Момина Клисура свршује се повише Грдилице, између ње и Кобаснице. Грдилица је село на десној , а Кобасница на левој обали Мораве. Више Грдилице је мост као на Дупљану, само старији. Ту се прелази на леву обалу Мораве, којом иде пут све до Чечине, 2 часа пред Нишем, где опет прелази на десну страну.
Пред Грдилицом је, на десној страни Мораве , село Дедина Бара, а пред дедобарским ханом (идући из Врања) Просеченица.
Ова места нису знатна само из зимушњег нашег ратовања, него се у њима , и пре седамдесет година, лила крв српска за ову исту ствар за коју ми већ три године ратујемо.
За Карађорђа, наше су чете обилазиле Ниш и Лесковац, а хватајући се планина , крстариле по Заплању, око Власотинаца , и по Буковику , и улазиле и у саму Момину Клисуру, да затворе пут војсци турској.
Те чете нису биле ни мале, ни за Турке безопасне. Оне су, без сумње, много помагале кретању наше војске у оно време. Поглавар и њима и овом устаничком крају у био је неки Илија СтрРља , кога помиње Милићевић у Кнежевини Србији (стр. 792). . ,
Стреља је био родом из Градишта у округу лесковачком. Имао је дућан у селу Козарама, и некакав мајдан гвожђа, који је био дао под закуп неким Скопљанцима Турцима. Кад дође време да се закуп плаћа, Турци не само не дадну пара Стрељи, него хтедну да га убију. Стреља, кад види то, стругне у Дели-логор (Делиград) Карађорђу, те стане у њега као добровољац , и војевао је у Србији три године дана. После тога Карађорђе му да седам стотина Шумадинаца да с њиме заузме Просеченицу, у Моминој Клисури, и пресече пут војсци из Врања и Скоипља.
Стреља пређе са својом војском Нишаву између) Ак Паланке и Ниша, удари Заплањем, и, преко села Гуњетине и Шишаве, спусти се у Власотинце. Ту се задржи и не оде у Просеченицу, као што му је наређено, него сакупи нешто мало војске из села Шишаве, Болара, Крушевице, Брезовице, Јастрепца, Градишта, Козара, Дадинаца, Орашија, Грдилице и Дедине Баре , и даде је неком Сави Дедобарцу да с њоме иде и заузме Просечсницу, а он остане са Шумадинцима у Власотиицмма.
Но и овај Сава Дедобарац не оде у Просечсницу, него дође у дедобарски хан, и ту ухвати и потуче једну чету Турака па онда, осиливши се , заседне у дедобарском хану србоватп, тј. седети и пити.
Чује паша из Врања шта је било с оном четом Турака, дигне војску, и једног дана бане код дедобарског хана, заузевши брдо на левој обали Мораве, према Гр- делици, које се зове Кале Грдиличко. Саво, видећи Турке, затвори се са својима у хан, и почне се бити. Турци опале топом с брда те у хан, запале хан и у њему џе- бану Савину , те и хан, и момци Савини оду у ваздух, само осгане жив Саво с неколико друга, но и њих Турца похватају и исеку.
Кад чујо за ову катастрофу, војска се Стрељина разбегне , а он, видећи да му нема више станка у Власотинцима и у војводини својој врати се у Србију.
Полазећи рекао је:
„ Ја сам погрешио, и знам да ће ме Карађорђе убити. Не жалим себе, него ми је жао друштва које мене ради изгибе Што сам учинио, то не ће пропасти. Мој траг не ће керови полизати !”
„Мој траг не ће керови полизати!” Каква свест о учињеном делу. и каква оригинална фигура!“
Стреља је, мисли Милићевић,1 погинуо на Мечки, за устанка Кнез-Милошева, 1816 годие.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
—
1 Кнежевина Србија, с 792.
============== Извор: Димитрије Мита Ракић: ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ.
Лесковац : [Народни музеј], 1987, 1880
Посебна иyдања Музеја у Лесковцу, књ. 6, 192, стр. 20 цм
Autor Rakić, Mita
Naslov Iz nove Srbije : (Otadžbina, knj. 4, 5 i 6, 1880-1881) / Mita Rakić
Vrsta/sadržaj knjiga
Jezik srpski
Godina 1987
Izdanje Fototipsko izd.
Izdavanje i proizvodnja Leskovac : Narodni muzej Leskovac, 1987 (Leskovac : Napredak)
Ostali autori Stojančević, Vladimir
Fizički opis 192 str. ; 21 cm
Zbirka Posebna izdanja / Narodni muzej u Leskovcu ; knj. 6
Napomene Str. 185-[194]: Mita Rakić i njegovo delo o oslobođenim krajevima Srbije 1877-1878. godine / Vladimir Stojančević
Mita Rakić, Iz nove Srbije, fototipsko izdanje članaka iz časopisa Otadžbina, knj. 4, 5 i 6, za 1880. i 1881. godinu.
ISBN (broš.)
Predmetne odrednice Srpsko-turski rat 1876-1878
UDK 94(497.11)“18″
COBISS.SR-ID 512792215
….
ЛеЗ 0007623
РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ 